Басет

Понекад имам осећај да су ми очи као код басета. И подочњаци, наравно. Срце. Душа, исто тако. Као да ми се сва кожа развукла до стопала, као да цео падам и топим се попут сладоледа.

Тада протрљам мало очи како бих их вратио на место, али ускоро крене све испочетка. Можда зато што не умем раздрмати себе и свој живот у оној мери у којој бих био задовољан. У оној мери у којој се не бих осећао као басет, јер наши покрети и тело ионако нису много шта друго до рефлексија наших осећања, рефлексија онога што јесмо.

Басет има кратке ноге, дуге уши и вишак коже. Баш таква кожа му и даје тужан, сетан израз очију, мада кажу да је разигран и пријатељски настројен пас. Басети су, даље тврде, по природи врло толерантни, интелигентни и лако се дресирају. Међутим, кажу да су и изузетно осетљиви и постају тврдоглави и затворени ако се у дресури користи кажњавање.

Све као и код мене. Осим разиграности и кратких ногу. Уосталом, све као и код већине. Сви се ми дамо научити уз одговарајућу мотивацију: поштовање, љубав, подршку, новац… И сви би ми били разиграни када не би било ових брига, оваквих људи и ове свакодневице.

Али, ако чекамо да се свакодневица промени, да се други промене или да промену донесу нама, начекаћемо се и на крају нећемо ни дочекати. Деведесетих ми је читава младост прошла у чекању: да се заврши рат, да укину санкције, да се промени режим… Па смо чекали да се утврде демократске институције, да прође транзиција, опет да се смени власт, па онда још две године…

Због свега тога тек сам са тридесет имао прилику ући у авион. И био сам срећан, потпуно свестан да неки то никада неће доживети, док је другима летети сасвим уобичајено. И не примећују. И када смо ушли у облаке помислио сам: „Најзад! Сада ми први пут са правом могу рећи да ми је глава у облацима.“ Било ми је сасвим довољно да будем у авиону и да будем срећан, исто као што сам по изласку из војске научио да ценим топлу воду, своју јастучницу, могућност да се окупам када пожелим или изађем из просторије без питања и када хоћу. Толико има ствари због којих треба да сам задовољан и срећан. И јесам.

Али има дана када су ми очи као код басета. Мој вишак коже је, у ствари, вишак људи које не желим да видим, сретнем, причам или будем са њима. Који не треба у мозаику мога дана да заузму ни један једини каменчић. Међутим, ипак су ту. Као и код свих. А са њима иду и подочњаци.

И зато помишљам да можда тајна није у богатству и новцу, већ у онима који чине наш мозаик. Можда је ту срећа. Она права, истинска срећа. Мада, неће живот увек дати да сами бирамо каменчиће, често неће дати ни да их распоредимо како желимо.

Нема везе. Неће живот дати много тога. Али, ионако, најмање имају они којима се даје. А и сваки каменчић се, напослетку, може заменити.

Када боље размислим, то је сасвим довољно за разиграност. Чак и са кратким ногама.