Baset

Ponekad imam osećaj da su mi oči kao kod baseta. I podočnjaci, naravno. Srce. Duša, isto tako. Kao da mi se sva koža razvukla do stopala, kao da ceo padam i topim se poput sladoleda.

Tada protrljam malo oči kako bih ih vratio na mesto, ali uskoro krene sve ispočetka. Možda zato što ne umem razdrmati sebe i svoj život u onoj meri u kojoj bih bio zadovoljan. U onoj meri u kojoj se ne bih osećao kao baset, jer naši pokreti i telo ionako nisu mnogo šta drugo do refleksija naših osećanja, refleksija onoga što jesmo.

Baset ima kratke noge, duge uši i višak kože. Baš takva koža mu i daje tužan, setan izraz očiju, mada kažu da je razigran i prijateljski nastrojen pas. Baseti su, dalje tvrde, po prirodi vrlo tolerantni, inteligentni i lako se dresiraju. Međutim, kažu da su i izuzetno osetljivi i postaju tvrdoglavi i zatvoreni ako se u dresuri koristi kažnjavanje.

Sve kao i kod mene. Osim razigranosti i kratkih nogu. Uostalom, sve kao i kod većine. Svi se mi damo naučiti uz odgovarajuću motivaciju: poštovanje, ljubav, podršku, novac… I svi bi mi bili razigrani kada ne bi bilo ovih briga, ovakvih ljudi i ove svakodnevice.

Ali, ako čekamo da se svakodnevica promeni, da se drugi promene ili da promenu donesu nama, načekaćemo se i na kraju nećemo ni dočekati. Devedesetih mi je čitava mladost prošla u čekanju: da se završi rat, da ukinu sankcije, da se promeni režim… Pa smo čekali da se utvrde demokratske institucije, da prođe tranzicija, opet da se smeni vlast, pa onda još dve godine…

Zbog svega toga tek sam sa trideset imao priliku ući u avion. I bio sam srećan, potpuno svestan da neki to nikada neće doživeti, dok je drugima leteti sasvim uobičajeno. I ne primećuju. I kada smo ušli u oblake pomislio sam: „Najzad! Sada mi prvi put sa pravom mogu reći da mi je glava u oblacima.“ Bilo mi je sasvim dovoljno da budem u avionu i da budem srećan, isto kao što sam po izlasku iz vojske naučio da cenim toplu vodu, svoju jastučnicu, mogućnost da se okupam kada poželim ili izađem iz prostorije bez pitanja i kada hoću. Toliko ima stvari zbog kojih treba da sam zadovoljan i srećan. I jesam.

Ali ima dana kada su mi oči kao kod baseta. Moj višak kože je, u stvari, višak ljudi koje ne želim da vidim, sretnem, pričam ili budem sa njima. Koji ne treba u mozaiku moga dana da zauzmu ni jedan jedini kamenčić. Međutim, ipak su tu. Kao i kod svih. A sa njima idu i podočnjaci.

I zato pomišljam da možda tajna nije u bogatstvu i novcu, već u onima koji čine naš mozaik. Možda je tu sreća. Ona prava, istinska sreća. Mada, neće život uvek dati da sami biramo kamenčiće, često neće dati ni da ih rasporedimo kako želimo.

Nema veze. Neće život dati mnogo toga. Ali, ionako, najmanje imaju oni kojima se daje. A i svaki kamenčić se, naposletku, može zameniti.

Kada bolje razmislim, to je sasvim dovoljno za razigranost. Čak i sa kratkim nogama.