Бели џип

Данас је међу главним вестима била и она да је на Калемегдану, испод џипа са руским регистарским ознакама власника В.И. (38), подметнута бомба. Иако се обично не задржавам на оваквим вестима, пажњу ми је привукло да је В.И. моје годиште. Погледао сам мало боље и фотографију. Иза полицијске траке видео се леп бели џип што ме је, и невољно, подстакло да се запитам шта сам ја постигао у своме животу.

Хајде што нисам зарадио ни за пунта, мање-више то, али мени нико ни бомбу да постави.

А увек сам хтео да будем опасан тип.

Међутим, није ми се дало да повређујем друге како бих купио џип, ни телесно ни емотивно. Није ми се дало да будем ни лопов са пиштољем ни лопов са фирмом. Некако сам увек желео да људи крај мене буду срећни и често сам их чувао и од самога себе. А то, ипак, није материјал за криминалца без обзира што ме је привлачила та аура коју носе, тај страх и поштовање које изазивају, та пажња коју имају код жена, то непоштовање правила и склоност да се конфликти решавају пре песницама него речима.

Такви људи су физички спремни. Јаки. Са бицепсима, трицепсима, плочицама… Мени је данас комарац слетео на стомак и када сам га ударио само је одскочио даље. Вероватно је помислио да је срећа што га је при судару сачувао ваздушни јастук.

Није ми се дало, кажем, а имао сам жељу да заслужим бар једну бомбу. Овако, како године пролазе, једине бомбе на које морам пазити су оне калоријске. Али тако то иде када на време нисам гледао да имам одговарајући стомак и одговарајућу душу за белога џипа.