Београдски маратон

Пробај да дођеш од Дорћола до Кошутњака градским превозом када је маратон, па ћеш видети шта је издржљивост.

Чак и пензионери, најбоље утренирани спортисти у овој дисциплини, листом одустају.

Ја сам кренуо из Француске улице, нешто око 8:45. Нема превоза. Продужио сам ка Бајлонију и сачекао 79. Сишао на првој станици у нади да ће у Булевар деспота Стефана бар нешто ићи ка Бановом брду. Резон је, ако су већ померили линије, можда ће 37 кретати и одатле. Узалуд. Затим сам прешао у Џорџа Вашингтона и сачекао трамвај нумеро дуе, и сишао код Таковске. Овде стаје 23. Ура, људи чекају на станици, значи иде. Додуше, чекали су и у Француској, али шта сад. После неког времена наилази 23А на којем пише Звездара-Студентски трг. Помислим као онај у цртаћу што узима бензин и коментарише како се чудно пише вода и уђем. Међутим, када 23А стварно скрене ка Студентском тргу, схватим да је ипак боље да сиђем на првој станици.

Онда пешке ка Адмирала Гепрата, пошто сам прочитао на сајту Студија Б, да ће одатле кретати 23. Дођем до тамо и почнем да чекам са осталим путницима у Кнеза Милоша. Улице блокиране, пандури регулишу саобраћај… Пролази девојка са породицом и гласно коментарише да је ипак логично да чекају станицу ниже, пошто тамо има више могућности да аутобус скрене. Продуже они даље, крене одмах и дечко који је стајао до мене, кренем и ја. Психологија масе.

Прођем Немањину улицу, осмотрим колико још има до следеће станице, а аутобуса нема и станем. Кажем себи: “У реду, хајде почни да мислиш својом главом, заборави и на Студио Б и на пролазнике…” И стварно, почнем ја да мислим и закључим да је боље да се спустим на железничку станицу и тамо ухватим било шта ка Бановом брду.

Дакле, спустим се Немањином, дођем до станице и заиста после неког времена дође 37. Е, сад, љут ја и на себе што сам обилазио, а могао сам одмах да одем до Зелењака и ухватим 53, ал ћутим и размишљам како ћу о свему овоме да пишем, али ћу да прескочим како је постојала и та опција.

Седим у бусу, на столици на којој већина људи не воли да седи, тј. окренутој у супротном смеру, возим се и смрди ми нешто, а не знам шта. Преврћем ранац, размишљам да ли стварно бурек који сам купио може тако да се осећа, већ ми мало непријатно, празњикав бус, а само око мене иду миомириси. У неко доба, кад већ нисам могао игнорисати смрад, почињем и да се окрећем и одмах иза мојих леђа спазим неког несрећног, ситног, мршавог, декицу како у вилици без зуба муља неку храну. Не знам колико сте пута видели човек који нема зубе, али док једу, цело лице им се изобличи у најчудније линије и гримасе. Крај декице отворена кеса, а у њој нека гњецава смеса из које се шири резак мирис налик прокислој туршији.

Шта ћу, устанем и као сваки сажаљив човек којем је лакше да окрене леђа него да помогне, променим место. Сиђем у Пожешкој и наставим да чекам 23 или 53 и опет неке бакице коментаришу како ти бусеви сада и не иду, изражавајући гласно незадовољство и због маратон и због свега.

Неким чудом, међутим, наиђу ти бусеви и то баш један за другим и ја успем да се докопам Кошутњака и спустим се у своју шумицу, међу овце и вукове.

А као и да постоји нешто треће.