Београд трчи за Бостон

Скупило се њих двадесет преко фејсбука, преко кућног штампача избацили поруку подршке и крај збуњених пролазника одскакутали од центра града до америчке амбасаде. Уз пратњу полиције. Која је, очигледно, у року од пар минута одобрила и обезбедила скуп. И уз пратњу Б92. Која је, очигледно, и даље компетентна у стварању виртуелних националних вести. И ставова од важности.

Тркачи су били обучени по свим правилима маратона и свој кућно одштампани летак су предали осмехнутом и ганутом амбасадору. Који је, да парафразирам синтаксу и смисао, рекао да је дирљиво што људи одавде мисле на њих и поред онога што смо им урадили у скоријој прошлости. Садашњост није спомињао, сем у делу да су сви тркачи, маратонци, спортисти или нешто у том смислу, солидарни између себе.

Порука је прилепљена на белу фасаду амбасаде. Због крупнијег кадра. Група са фејсбука је имала и свог племенитог гласноговорника. Ипак, нико нормалан не може подржати убијање недужних. Сем кад су колатерална штета. Али, није примерено и ствар је лошег укуса помињати тако нешто у овом тренутку када невини страдају и у Америци. Или помињати икада.

Претпостављам да се трка за Бостон, након што су се угасиле камере, завршила.

Београд је још једном показао своје велико срце.

Маратонци нису отрчали свој последњи круг.

И неће.