Библиотека

У Синђелићевој улици на Врачару већ дуже време ради ресторан домаће кухиње „Библиотека код Мома“.  У суштини, кафана, са ретким, али верним гостима, без икаквог шарма и особености, претрајава захваљујући своме називу који је засигурно од бродолома и судских трошкова спасио више него један брак.

„Где идеш?“

„У библиотеку. Вратићу се до ручка.“

Запањена жена би рекла још нешто, али јој и поред отворених уста речи измичу пред одговором који још никада није чула. Гледа како се врата затварају за мужем, сумња и нада се да ће од њега на крају још и испасти човек.

„Куда ћеш овако касно?“

„Опет у библиотеку.“

„Која то библиотека ради у ово доба?“

„Приватна. Данас је све приватизовано.“

„Већ недељама идеш у ту библиотеку, а ја не видех ниједну књигу да си донео.“

„Углавном сам у читаоници. Не мислиш ваљда да могу читати поред тебе када ми стално звоцаш?“

Иако јој је у почетку било мило, па се похвалила и другарицама, види жена да време пролази, а муж јој паметнији не бива. Намерна да истера истину на видело, наставља са повременим питањима:

„Читају ли људи?“

„Мало. Нема нас ни десет који редовно долазимо.“

Број јој звучи уверљиво, мада и даље сумњичаво врти главом. Вајка се скоро побеђена, али покушава и последњи пут.

„Колико већ дуго идеш, требало би до сада и библиотекару име да знаш.“

„Како не бих знао? Човек се зове Момо.“

„Библиотека код Мома“ је, тако, не само спасила по који брак, већ је и свим локалним пијанцима даривала стециште на високом нивоу.

„Где се налазимо?“

„У библиотеци.“

„Видимо се тамо у један.“

Захваљујући томе, потпуно је при случајним сусретима ишчезло помињање кафане, јер последње виђање познаника је, ипак, било у библиотеци у којој се, најзад, као што је и ред, уместо књига може наручити храна и пиће.

Библиотека по мери обичног човека наследила је кинеску продавницу од игле до локомотиве. Показало се да за робу са Истока има мање заинтересованих него за производе чика Мома, мада, с обзиром да је преко пута отворена још већа кинеска радња питање је да ли је то заиста тако.

Било како било, Момо опстаје и без попуста, акцијских цена и чланарине, чак и без икакве привлачне спољашњости или са укусом урађеног ентеријера. Опстаје на знање и на добро име. Оно што нуди у невеликом локалу, свакако је мање вредности и слабијег квалитета од те три речи исписане на стаклу, а о каквом квалитету је реч најбоље говори чињеница да кафана још увек ради упркос непосредном суседству много познатије и дуговечније кафане „Врњачка Бања“. Упркос недостатку баште и погледа. Упркос сталном закрчењу саобраћаја и линијама градског превоза.

Момо опстаје као што опстају и књиге, јер у јеловнику осим куваних јела и алкохола у понуди је и нешто што не пише. У понуди је прича. Прича која се може заплести и расплести на хиљаду начина. А добра прича увек почиње добрим насловом, често и добром првом реченицом која те зграби и понесе изнад коцкастих столњака, папира и екрана. Заковитла те у себи и остави без даха и не можеш је ни оставити ни од нестрпљења дочекати, као да си у „Хиљаду и једној ноћи“. Колико те дуго опчини, толико дуго ти и живот продужи.

А Момо има одличну прву реченицу. Има одрпанца, има сломљеног, има тихог, има и крезубог госта, има човека који тетурајући се ван пешачког прелази Булевар краља Александра и који на строго питање полиције: „Где си био?“, одговара:

„Био сам у библиотеци.“