Битно у животу

Прошао сам поред црнца од којег црњи не може бити. Само су се беле зенице окренуле ка мени, јер су му усне биле стиснуте, а ја сам скренуо поглед како се не би осетио угроженим. Некако, увек имам утисак да се, када су сами, плаше да ће их неко напасти, а свакако није пријатно бити у тој мери другачији, нити бити изложен толикој и свакодневној знатижељи пролазника.

Човек није био ни млад ни стар и мада није изгледао као студент или избеглица, ипак ме је подсетио на све оне унесрећене ратовима и влашћу који се, спасавајући себе, затекну у земљи чији језик не познају, на оне којима невреме ишчупа корен и баци их где не желе.

Помислио сам и како се не бих имао чиме подићи када бих се нашао у таквој ситуацији.

„Шта си студирао?“

„Књижевност.“

„Па, шта знаш да радиш?“

„Знам да пишем.“

„Нису нам потребни такви.“

Такви нису потребни ни онима који их разумеју, а камоли неком другом народу.

„Када би бар нешто знао, макар да плетеш корпе.“

Мој прадеда Леонтије није умео да плете корпе, али када су у Јасеновцу питали ко зна, подигао је руку. Након тога је замолио једног Рома да га научи. Тако је, на крају, и спасио главу. Успео је да побегне пошто су их једном извели из логора да пронађу погодно шибље. Прадеда је био способан човек, ни налик мени, а побегао је преко Саве, мада није знао да плива. Али је знао да натера коња у реку и да му се ухвати за гриву.

Неки ће и у камену пронаћи воду и преживети. Ипак, и таквима је потребна помоћ.

Сви знамо да не треба полазити од себе у односима са људима и мислити да ће се и остали понашати као што се понашамо ми, али опет очекујемо да је тако, очекујемо да сви деле исти вредносни систем. И, иако у другима најчешће гледамо себе, најчешће себе не видимо на месту других. Најмање се понашамо у складу са оним: „А шта да сам то ја?“, све и када помислимо на то.

А ни по чему нисмо другачији, нити смо изузети од несреће. Све што се дешава другима, може се десити и нама. Једино што баш не волимо о томе да размишљамо. Лакше је окренути леђа.

Али неки Ром неком Леонтију није окренуо леђа искорачивши из никог у неког. Није га могао спасити логора као што није могао спасити ни себе, али му је помогао да дође до тога, јер само се малим корацима прави велики скок.

Нажалост, прадеда ми није оставио у наслеђе име тог човека, а требало је. Доброту треба памтити више него зло, јер се на тај начин зло обесмишљава и осипа. Али ми јесте оставио у наслеђе причу о томе шта је битно у животу.

А шта је битно?

Битно је знати исплести корпу од прућа и имати за пријатеља бар једног Рома.