Бројгел

Деда је имао репродукцију Бројгела, “Ловци у снегу”. Можда је то била и једина слика у кући или једна од ретких. Деда није много марио за уметност и зато сам ову слику запамтио још као дете. Ем није било других, ем ми је била одбојна и мучна, суморна. Можда ме је и плашила мало. Колорит, вероватно, али много више садржај, јер не знајући назив слике мислио сам да се људи са брда спуштају како би убили све оне који се клизају по језеру. Ловце сам доживљавао као непријатељске војнике или сурову банду која ће се ускоро испрскати урлицима и крвљу оних у долини.

Гледајући у ту репродукцију имао сам осећај да сведочим тренутку пре покоља и увек ми је тешко падала безбрижност жртава, несвесних опасности и надолазеће смрти. Никада нисам видео оно што јесте, изгледа, већ увек оно што сам мислио да ће се десити.

И никако ми није било јасно зашто деда држи такву слику у кући.

Међутим, сада већ други пут долазим да видим “Ловце у снегу” и имам чудан предосећај да ће то постати један од мојих бечких ритуала. Само да је видим и знам да ће бити све у реду. Ирационална повезаност са сликом према којој и даље не гајим симпатије. Повезаност која је, можда, сада постала и чвршћа откада деде више нема.

Али, биће све у реду.