Византија

Дан започиње жељом да се не пробудим, да не устанем, да не устане она. Дан започиње поразом, јер бешика је јача од духа. Дан започиње враћањем у кревет.

Али свест предаје кључеве од града.

Зато узимам Ивана В. Лалића и читам песме, док ми мачка лиже руку којом држим књигу, као шницлу, у коју ће зарити своје зубе чим осети меко месо.

Дан започиње тако што га не могу игнорисати, јер исувише је сунца, исувише звука, исувише уједа на телу и срцу. Исувише година. Исувише искуства. А премало песама о Византији.

посвећено Ивану В. Лалићу