Виршле

У хипермаркету продају дупло паковање италијанских виршли са којима иде и поклон: италијански фломастери. Све упаковано у исту кесу и смештено у фрижидер.

„Тата, тата, види имају и фломастери.“

„Одлично“, смркнуто ће отац. „Ионако те не могу натерати да престанеш да ждереш то механички откоштено месо, кљунове и папке, макар да имамо и неку корист од тога. Ко зна, можда откријеш и нешто креативно у себи, па постанеш нови, додуше дебели Пабло Пикасо. Али, добро, ни Дијегу Ривери није сметала тежина. Једино што ћеш фасовати неку рашрафљену и бркату Фриду Кало. Не гине ти таква како си почео.“

„Ове још нисам јео.“

„Е, видиш, сине, то је веће чудо од Христовог васкрснућа. Узми још једно паковање да те пребринем за школу. У ствари, узми још два да има и за сестру. Она ти је, ионако, само тренутно мршава.  Боље да на време истакне своје генетско наслеђе уместо да зајебе неког несрећника тек када се уда. Овако ће макар знати кога жене и како ће им децу васпитавати за столом. Колико си узео паковања?“

„Четири.“

„Узми још четири да се не враћамо и следеће недеље. Чекај, шта ја причам? Узми и више заборавили смо на мајку. Сигурно ти неће кувати домаћица.“

„Да узмем и за тебе, тата?“

„Нека, сине, нека. Чега сам све ја најео у животу, то би ми дошло као слаткиш. А и глупо је да сада мењам исхрану. Ја ћу потражити нешто што брже убија. Неки цијанид, можда, када нисам имао среће да ме ташта отрује. Није ни она била мутава. Бринула се да ме одржи у животу све док није удомила мезимицу. Сада тек схватам што је таст плакао када ме је позвала на сарме. Ја га питам: „Што плачеш, тасте?“ А он гледа у онај тањир, сузе му падају у њега и само понавља: „Сарма“. Од радости плакао несрећник. Није јео сарме од ’73. Он кисео купус пристављао само због облога. Дуго сам ја мислио да ти је деда ситан човек и да није ни чудо што га жена лема. Какви ситан. Исувише касно сам видео фотографије са њиховог венчања. Деда био и виши и крупнији од бабе. Али не вреди. Смањују те на дуге стазе. Док не дођеш до виршли уместо ручка. Него, чије су ти то виршле?“

„Италијанске.“

„И ти Италијани су лукави, маме им га жабарске. Ко би се икада сем њих досетио да уз виршле даје и фломастере? А види какви су шарени. Деца се одмах залепе. Ако не погледаш боље помислиш  да сада производе жуте, црвене и зелене виршле. Што? Могу да прођу и као дечије паковање. А и ко ће боље од њих да промовише уметност и сликарство? Знаш ли да су највећи светски сликари били Италијани? Узми на пример Микеланђела. Чекај, он је био педер. Заборави Микеланђела. Заборави на њега. Узми Донатела, Леонарда да Винчија… Хм… Мислим да ни они нису били чисти. Враћај виршле!“

„Али, тата…“

„Враћај! Одмах да си вратио све те италијанске виршле! Све да си вратио! До последње! Брже то, брже! Ти ћеш да будеш уметник! Сликар! Нећеш ти мени више виршлу у уста да ставиш! Фломастери. Види ти њих. Од данас има да једеш само паштете.“

Понекад бринем за свој мозак. Какве ми све сцене, реченице и слике убаци у главу. А сасвим случајно сам приметио те шугаве италијанске виршле са фломастерима.