Време

Време. Не можеш га вратити. Али, колико год то била већ овештала тврдња, узалуд. Драгоценост коју сви имају, не сматра се драгоценошћу.

Нико не жуди за оним што сви имају, нико не завиди, нико не поштује. Бар не твоје време.Чак ни када живе од тога, када сами одређују сатницу, као нпр. приватни аутопревозници у Београду.

У јануару полазе на сваких петнаест минута. Иначе на сваких седам. Али, у јануару због распуста, одмора и празника има мање путника. Не исплати се држати на улици већи број возила. И зато полазе на сваких петнаест минута. У теорији.

У пракси и када не касне и када могу кренути на време, крену раније. Треба престићи државни аутобус. Узети што више путника. Али их не узимају. Приватни аутобус се плаћа, не можеш се ни шверцовати. Ипак, нико не одустаје. Возачи ретко полазе на петнаест минута, већина путника и даље чека државни, а ја и даље долазим на време и касним.

Тамо где се не поштује једна драгоценост, не поштују се ни остале. Не поштује се живот ни квалитет живота. Не поштује се ни други човек.  Ево, нпр. приватни аутопревозници у Београду.

Разбијено задње стакло на минибусу. Преко рупе залепљен картон скинут са неке кутије. Мање дува, али карта се уредно наплаћује.

„ Откада вам је ово разбијено стакло?“

„Колега ударио у петак. Возили смо на поправку, али у сервису немају стакло. Чекамо када ће им стићи.“

Данас је среда. Не користе сва возила, јер у јануару не полазе на седам минута. Међутим, никоме не пада на памет да возило замени. Ланац непоштовања. Карике се само додају.

Време. Не постоји као објективна категорија. Бар не овде. Овде си или премлад да ти се укаже поверење или престар да ти се пружи шанса. У једном кратком бљеску када си баш у правом добу, напрасно се изненаде што до сада ништа ниси урадио.

Можда зато што си поштовао време. Убедили су те да га има. Да ће доћи. Да ће га бити. И било га је. Али за друге.

Не дај своје време.