Врећица љубави

Лежим крај своје ћеркице. Чела нам се додирују. Она сиса леви кажипрст, док ме прстићима десне руке пипка по образу.  Ноге је савила, а стопала држи на мом стомаку. Гледамо се и ћутимо. Очи су јој као зреле брескве на подневном сунцу и ја више не знам ко покушава кога да успава, ни ко је у чијем погледу већа сигурност и топлина.

Склапа капке. Чује се још само повремено цоктање кажипрста. Онда и то утихне.

Посматрам је како дише, у неверици. Заиста постоји. Овде. Таква. Своја и моја. Наша. Зрно пасуља које одбија да спава у кревецу.

Не померам се да је не бих пробудио. Само полако испружим руку када ми утрне.

Међутим, отварање врата, шуштање кеса и фолије, буди је толико да подиже образ исцртан линијама прекривача. Затим се окреће ка прозору који урамљује прве пролећне пупољке и нежно зеленило грана. Онда погледа у мене и развуче осмех до топљења полова, па се изнова ћушне ка мом лицу. Протрљам јој носић о свој, она врати кажипрст у уста која скривају тек изникле зубиће и поново заспи.

Заспи тако да нити чује како одзвањају шерпе нити примети да сам устао.

Једнога дана ће, можда, и сама сазнати шта се све у теби усковитла дахом новога живота.

Знаће цену. Научиће искуством.

Колико човек мора да претрпи, понесе, изгуби и добије.

Џак страха за врећицу љубави.