Гинеколог

Улази неки разроки човек за мном у тоалет “Тошиног бунара” и након што смо обавили због чега смо и дошли и кренули да перемо руке, окрете се ка мени и неким нагласком из Босне рече:

– Извините, господине, али морам да Вам честитам! Већ десет година посматрам како се мушкарци понашају у оваквим, просторијама, и Ви сте први који је опрао руке и када је ушао. Знате, ја сам гинеколог и када треба да објасним жени којој је муж ауто-механичар да када он пође у тоалет…

Насмејем се не знајући шта да одговорим, а и да бих добио на времену потребном да га осмотрим и проценим да ли се шали са мном: нижи од мене, око девет година старији, светла, мало дужа коса коју ставља иза увета, неугледно обучен, попут мене, али, опет, у пивници смо.

Све у свему, делује као фин човек, мада никако да ухватим којим оком ме гледа.

И тако, док ја размишљам да ли да му се захвалим, игноришем га или проверим да ли је ово само изговор да ми приђе, све резонујући да нема шансе да је гинеколог, јер сигурно једва и мене види, а камо ли оно што је предмет поменуте професије, поставим му једино логично питање којим бих разрешио све своје недоумице:

– А је л’ волите свој посао?

– Да. Али није оно што Ви мислите. У тим тренуцима не посматрам жену као сексуални објекат и…

– Не, нисам мислио на то. Више сам мислио да се сигурно свачега нагледате и да то, вероватно, утиче на Ваш приватан живот.

– Не, немам тај проблем. Посао одвајам од жене са којом сам. Ја сам то овако објаснио својим пријатељима: “Да ли сваки дан једете хлеб? Једете. Па, је л’ вам се огади?”