Глас

Ја нисам црквен човек, исувише оштро судим људима, могуће и себи, али јесам део Цркве, знам њену сврху и значај.

Јутрос сам, вероватно након годину дана, одслушао литургију, јер никада је нисам научио да бих у њој учествовао и, као по обичају, исповедао се пред собом и борио са сопственим демонима.

У неком тренутку сам осетио као да сам се вратио себи или, бар, допрео до неког дубљег дела себе када сам зачуо како се из хора издваја један женски глас.

Глас налик оперским певачицама.

Без сумње школован глас, који се не среће често, чак ни недељом.

Имао сам утисак да се све више уздиже и пење и да се уз њега, као уз чаробан пасуљ и ја пењем додирујући небо.

Готово да сам му могао видети путању и беличасти траг.

Гледао сам ка хору, али нисам успео ухватити коме такав глас припада.

Напослетку сам изашао из цркве, запалио свеће којима сам једва пронашао место у замрзнутој води, трудећи се да одбацим сујеверје да постоји неки значај што поједине гаси ветар и затим пожурио кући да све ово запишем и не заборавим.

Мир Божји! Христос се роди!

Још није време?

Увек је време да се родиш изнова.