Градови са једном улицом

“Све су то градови са једном улицом”, говорио је професор географије. И био је у праву. У скоро свим градовима постоји та једна, главна улица, од које се све рачва и мери, како раздаљине, тако и људи.

У Београду је Кнез Михаилова, у Бечу – Кертнер штрасе, у Будимпешти – Ваци, Паризу – Шанзализе…

Рекао бих да није толико до трговине, архитектуре или урбанизма, колико до људске потребе да има своје полазиште. Своју средишњу тачку у коју сакупљаш себе и оно што јеси, која те идентификује и руководи кроз свет и људе.

Сви имају такву упоришну тачку, центар за равнотежу. Понеко их има и више.

Упоришне тачке су увек исте, јер се ни човек не мења: идеологија, породица, новац, посао, Бог, вољена особа… Неки су самима себи упоришна тачка, али, углавном, ретко се која не може сломити, сламајући и нас. Чак и када се упориште не може сломити, може оно што нас спаја. Резултат је исти.

Људи су бића од челика и стакла, треба само знати где да удариш.

И ми смо, професоре, већином градови са једном улицом. Сами бирамо која ће, од чега и каква бити. Остали крајеви могу и без плана, али главну улицу градимо сами. Својим избором.

Одређујемо продавнице, књижаре, кафане, оне којима се јављамо, избегавамо, са којима се шетамо или држимо за руку. Уређујемо фонтане и зелене површине, бирамо цвеће у прозорима и да ли се кроз њих види.

У главној улици наше душе, ми смо једина ограничења. Колико ће бити дугачка, а колико широка, да ли ће бити на земљи, испод или изнад ње, или ће бити свуда, само наша, свачија, одређујемо ми.

Али не и оно што ће нам се десити. И када. У нашој главној улици. И са њом. Додуше, постоје вероватноће. За све. И сигурност да ће се увек нешто десити. Биће неки пожар, пашће нека бомба, одвалиће се нека коцка на шеталишту, уништиће фасаду нечији графит…

Биће увек нешто.

Али без главне улице неће бити ништа.

И зато треба пазити шта градимо, и са киме, јер оно што градимо, изграђује и нас.