Грумен земље

Опет сам се укочио. По педесет и осми пут откада сам постао отац на трећем спрату без лифта.

Срећом, још могу да ходам, па гурам дечји бицикл на којем седи Класја.

Бицикл има округли волан отпозади на који сам положио обе руке док се пењемо крај Академског парка.

Пита ме супруга: „Хоћеш ли ја да преузмем?“, како би ми олакшала.

„Не треба, чак ми овако и прија“, одговарам, настављајући мало погурено да гурам бициклу након што сам пронашао угао у којем ме кичма мање боли.

„Шта је“, наставља моја жена смејући се, „открио си лепоту ходалице?“

Почињем да се смејем и ја, јер све чешће коментаришемо наше године пошто мало-мало па нас нешто заболи.

„Е, крајње је време дошло када си ти постала духовита“, узвраћам изненађено, закључивши у себи да је свет, очигледно, почео драматично да се мења.

У сваком случају, наш свет је почео да се мења што се најбоље може приметити у недељно јутро, док посматраш пролазнике у Кнез Михаиловој.

Амерички туристи пред умирањем и витални Јапанци, са водичима, па онда два доброћудна навијача Велса у дресу своје репрезентације.

Средовечни рокер са дугом косом офарбаном у црвено и каубојским чизмама у које је увукао панталоне.

Жена недефинисане доби са лицем бескућника и Че Геваром на грудима, носи кожну јакну, отворене сандале, револуционарни потенцијал и у руци кесу из „Заре“.

Корпулентни мушкарац са мајицом на којој је велика фотографија чича Драже и прслуком на којем пише „Security“ обезбеђује археолошку изложбу на отвореном.

Један сасвим пријатан господин, у својим касним четрдесетим, седи са супругом и сином испијајући кафу. Носи квалитетан сат и наочаре и зелену, „хилфигер“, поло мајицу која открива десну руку истетовирану у „рукав“. Изгледа тако природно и углађено, без иједног зрна примитивности и сировости, да човек просто пожели и да са својим телом уради исто.

Свет је драматично почео да се мења.

Ништа више није као што би се могло претпоставити и очекивати, а нарочито ми.

Можда у томе и јесте сва драматичност промене, јер једино што се истински мења у свету смо ми сами.

И, мада је то, заправо, лаж, за нас је истина.

Свет постоји онакав какви смо ми у њему.

Онај који користи ходалицу и она која се вози на бициклу имају сасвим различити осећај и поимање свега.

А свет се мења.

И остаје исти.

И траје онолико колико и грумен земље која се одрони од Кнез Михаилове ка широкој води Дунава.