Дар

Прочитао сам да више од милион људи у Србији нема основну школу, док смо први у Европи по броју функционално неписмених.

Страшан податак, чак и да није у пуној мери тачан.

Међутим, замислите нешто још горе – да сте писац у таквој земљи, далеко било, песник.

И замислите да је писање озбиљан посао, да изискује време и труд и да се не може радити ако и сами не читате, што значи још времена.

И замислите да је свако од нас надарен за нешто, да има одређену склоност или таленат, природан или од Бога дат и који се, наравно, може игнорисати у оној мери која нас чини незадовољним, несрећним или лишеним сопственог смисла.

И замислите да желите бити и радити у складу са оним што јесте, а да бисте били то што јесте ви морате и живети од тога и са тим.

Ако сте успели све то да замислите, замислите нешто још ужасније – имате породицу.

Имате породицу зато што и ви умете да волите и да се радујете сопственој деци.

Дакле, у земљи где више од петнаест посто становништва нема основну школу и која је прва у Европи по броју функционално неписмених, у земљи где много већи постотак уопште ни не чита књиге, а они што књиге купују сасвим ретко бирају уметничку, „оптерећујућу“ књижевност – ви сте писац.

Прави писац.

Шта мислите, какав је ваш социјални статус? Колико људи вас гледа са сажаљењем, прекором или осудом због онога што радите својој породици, јер једно је то што ви желите да будете писац или оно што јесте, а сасвим друго што тиме унесрећујете своје ближње.

Романи од вредности, али не само они, најчешће се пишу годинама.

Шта се за то време једе?

Да ли вас је Бог даром писања благословио или проклео?

Срећом, други људи имају друге дарове, па самим тим ни не морате замишљати да сте писац, далеко било, песник.

Несрећом, сваки дар је и благослов и проклетство.

Ипак, када је књижевност посреди, без обзира на данашњу ситуацију она је боља него раније када је већина била потпуно неписмена.

А и тада се писало. Мање због других, више због себе.

И све оно што знате, знате због оних који су писали или проучавали или мислили… Стварали, често на своју штету.

Њиховe судбине су, углавном, биле жалосне, иако је оно што су урадили трајније од сваке власти, државе и друштва у којем су живели, док су они сами, свакако, били вреднији од многих који су их вредновали.

Међутим, ништа од тога им није помогло да живе нормално, као и сви други.

Тако је и данас.

И колико год њихови животи били жалосни, уверен сам да бар једну жалост никада нису искусили:

Жалост промашеног живота.

То је оно сазнање да си добио дар који си изневерио, да си онај поклоњени грумен злата који је требало да уобличиш и исполираш, мењао за бижутерију.

А то је већ нешто што је, заиста, за жаљење.