Да ли је љубав довољна

Док ја једем воћни мус, супруга плаче крај мене. Узима марамицу и брише очи и нос. Не стижем прокоментарисати ни колико је мус силан, иако сам тек ушао у собу и сео крај ње. Збуњено је гледам са кашиком у устима.

“Тужан је филм”, одговара.

“Толико сам схватио, али не схватам зашто плачеш”, задржавам реченицу у себи, јер све више је погађају филмови у којима родитељи губе или траже усвојену децу и све што је у вези са децом уосталом.

Напослетку пребацује канал. Исувише је потреса тема, а не воли бити ни слаба ни плачљива. Затим ми спушта главу на груди како би се утешила и пронашла храброст за све оно што не треба доћи.

Једне груди против свих зала и несрећа овог света.

Да ли је љубав довољна?