Дечак

Неке људе одмах приметите на улици по начину на који ходају или док покретима изговарају своју необичност.

Чак и без намере да се прикажу посебним, они вас привуку нечим што намах препознате као другачије.

Разбију вам уобичајену сањивост пуноћом своје личности која се укотви у ваш поглед и не можете а да их не проматрате са знатижељом.

Тако нешто се и мени јутрос десило са једним онижим и мршавим човеком, кратко подшишане и седе браде.

Иако у својим шездесетим, на себи је носио мајицу од еластина која се припија уз тело, затим бермуде које прелазе преко колена и папуче за плажу.

Имао је преплануло и, наоко, затегнуто тело, али нимало налик онима из теретане и соларијума.

Деловао је као Приморац који се, изненада, обрео у Београду, али од оних који се свакога дана окупају Сунцем и сољу, пошто му шаке нису отврдле веслањем, нити му је лице изгужвао ветар.

Истог тренутка је пробудио у мени носталгију за морем.

Међутим, било је у њему још неког задовољства и радости због чега сам наставио да га гледам и након што смо се мимоишли.

И тада се десило, прелило се.

Човек је убрзао корак ка продавници, готово се затрчао и, онда, уместо да уђе, само је наслонио десну ногу на улазни степеник и одскочио, одбацио се.

Затим је наставио да трчи низ улицу наскочивши и одбацивши се о сваки улазни степеник зграде или продавнице која се затекла у низу.

Неоптерећен пролазницима који иду на посао, заинтересован и посвећен само својој игри и следећем степенику који му излази у сусрет.

Било је такво уживање посматрати га.

Изгледао је као дечак који се, управо, враћа из школе, срећан што је изашао са часова у своју сопствену слободу.

Да, баш тако је изгледао, као дечак.

А, можда, никада то није ни престао да буде.