Добра прича

Некадашњем пријатељу мога брата поцепали су лобању на измаку деведесетих, чини ми се негде на Врачару. Покушао је спречити екипу СПС-а да излепи предизборни материјал.

Врачар је била чувена опозициона општина, а у то време граница између црног и белог била је јасно потцртана. Живећи тамо, желео је учинити нешто морално, нешто што ће се, бар на тренутак, супротставити безнађу и сиромаштву или неком новом рату. Одреаговао је импулсивно, верујући да ће тако зауставити оне који су нас спречавали да живимо нормално, у некој лепшој Србији, у неком бољем сутра.

Није био члан ниједне странке и радио је као обичан продавац. И никога није било брига шта је учинио, ни тада, ни после смене власти, нити је ико одговарао или био гоњен због његове отворене лобање. Није добио никакву функцију, државни посао, захвалницу, чак ни тапшање по рамену. Нико му није име споменуо, нити га знају.

А он је добио видљиво удубљење на челу за цео живот.

И наставио је радити као продавац све док се у том бољем сутра и његова продавница није затворила изгубивши „тржишну утакмицу“.

Слична анонимност и заборав прогутала је и „отпораше“ по провинцији, момке чији унутрашњи органи можда још и данас осећају последице пендрека. Изиграни су остали сви који нису имали, нити знали за договоре иза кулиса, који нису били плаћени или потплаћени, већ су ишли срцем и савешћу за општу ствар.

Нико више не памти ни судију Небојшу Симеуновића, човека који је одбио 3. октобра да потпише налог за хапшење Бориса Тадића, Небојше Човића, као и рудара „Колубаре“. Његово беживотно тело извађено је из Дунава два месеца касније са индицајама да је убијен тако што му је убризган амонијак у уши. Његово убиство је проглашено за самоубиство, а истрага је 2006. и званично заведена као државна тајна. Да би тајна остала до данас. Убице нису пронађене, ако су и тражене, а ниједна камера није забележила председника Србије у два наврата како односи цвеће на гроб судије Симеуновића. А надам се да је то урадио. Надам се да је и истражио убиство човека који му је спасио главу. Могао је то учинити, два пута председник државе. Могао је то и Небојша Човић.

Али судију Небојшу Симеуновића не помињу као новинара Славка Ћурувију изнад којег и даље лебди сумња да је радио за неку туђу службу. За неку од оних које су и стајале иза 5. октобра, што нам тада није сметало, јер смо били исувише срећни због промене. Није нам сметало и јер „наша“ служба није била наша. И можда због тога Симеуновић пада у заборав, а Славко неће све док исте службе бирају власт у Србији.

Мада, то и није тема. Моја памет сеже до оних чији бубрези, расцветале лобање и амонијак у ушима више не значе ником ништа.

Осим мени.

Мени значе.

Можда зато што се надам да бих и данас био као они, ако би ме ставили у ситуацију у коју, ипак, не бих ставио себе.

Надам се да бих и даље ишао срцем и савешћу.

Јер, само тако се постаје добра прича.

А добра прича не умире.

Никад.