Довољан је један човек

Признајем да сам гадљив и да допуштам да ме преваре лошији од мене. При том не мислим да поседујем свест или неко предзнање да ћу бити преварен, већ једноставно када се то деси, оћутим. Најчешће.

Не буним се, углавном ни не поменем, само пустим да прође или да прођу. Знам да мисле да су ме надмудрили, да су паметнији и да су изнад свих нас који се не понашамо тако. Знам и да су, углавном, имућнији, на бољим положајима и да мисле да су успели или да успевају у овој игри живота. Све знам, али опет оћутим.

Покушавајући да допрем до својих реакција и понашања никако нисам могао разлучити да ли је посреди мој кукавичлук, одбојност према препирању и свађама, увиђање да не може шут са рогатим, заостатак ропског менталитета да је трпљен – спасен, помањкање агресивности и самопоуздања, страх од онога што сам спреман учинити када ми се добродушност преокрене на окрутност и освету или је све то понекад и понешто, зависно од ситуације.

Међутим, оно што највише препознајем код себе у тим тренуцима је: гадљивост. Урођена гадљивост да стављам руке у блато, говна и крв, поготово ако тиме никоме не помажем. Сада ми је то и више него очигледно.

Некада сам готово одбијао да будем заједно у просторији са таквим људима,  не желећи да удишемо исти ваздух. Не желећи да нас било шта спаја. Пазио бих да се не рукујемо или када бих, принуђен васпитањем и малограђанштином, био принуђен на то, размишљао бих да оперем руке испрљан њиховим додиром. Када би нам се погледи срели и то ми је било превише, јер колико се год трудио не умем погледом прескочити људе као што прескачем гованца по Дорћолу.

А они за мене само то и јесу и мучно би ми било чак и да их згазим. Унизио бих себе када бих се понашао и причао са њима на начин који разумеју. Вероватно бих заличио на њих, а такву слику у огледалу не бих поднео. Нека њима и боља кола и станови и путовања и политичке и какве год каријере, нека им и новац који су отели и узели. Није то ништа, то су само ствари. Нека и мој бол, сузе, разочарања… Тамо где има срца има се од чега и откинути.

Нека њима све. Мада. Нико никада није освојио, отео, украо, ни задобио све.

И не мора чак ни да им се врати исто, па ни пола. Не мора ни да им оде на децу, далеко било, ни на лекове, ни да имају, па немају, нити на било коју клетву.

Мени је довољно да увек постоји један човек, бар тај један човек у чијим ће очима прочитати истину. У чијим очима ће видети да колико год велики били и колико год се уздигли, у суштини су смрдљиви и привлачни само мувама.

Потребан ми је тај један човек. И то не због њих. За њих ме баш брига. Потребан ми је тај један човек због себе, јер и једна свећа ће ранити мрак, одвојити светлост и показати пут. Довољна је само та једна свећа да се не привикнеш на таму, да ти одржи вид.

Сећате се оне приче у којој сви осим краља пију воду са затрованог извора, па затим, отровани лудошћу, почињу причати како са њиховим краљем нешто није у реду? На крају и краљ, да би сачувао престо, попије ту воду и његови поданици почињу опет говорити да је мудар.

Мени је потребан краљ који неће попити воду. Који је спреман изгубити краљевство да би сачувао истину, морал, душу. Који ће собом разграничити светлост и таму.

Тачно је да све што је потребно злу да победи јесте да добри људи не учине ништа. Али је тачно и да неће победити докле је год један човек спреман да не устукне пред злом, у себи и око себе.