До када

Синоћ ме је пробудио бол у грудима. Морао сам да устанем. Одем до тоалета. Епицентар је био негде на средини грудног коша. И дисање је болело.

“Срце”, помислио сам.

Познајем себе. Увек полазим од најгоре опције. Претпоставио сам да је зачетник целог каламбура само лош положај тела током сна, али ипак сам обратио пажњу да ли ми трне лева рука.

Било би такво разочарање да одем сад.

Ниједног тренутка нисам осетио жал за животом, за собом. Само тежак терет неостварености. Нисам урадио оно што сам желео. А било је довољно времена. Од свега, то је болело највише.

Рука није трнула. Сачекао сам мало и вратио се у кревет.

“Да ли је све у реду?”, питала је Бојана.
“Све је у реду”, слагао сам кратко и потпуно.

Али до када?