До тада…

Сада се већ поуздано може устврдити да сам постао добар и практично неупотребљив човек. У неким годинама се за свакога нешто поуздано може устврдити. Оно што си радио у младости или зашта је младост била покриће постане твоја лична карактеристика и референца.

Тај тренутак дође прилично нагло и уме да изненади, јер наша радна биографија, она по којој нас препознају други, свеједно да ли је пословна или свакодневна, управо се и односи на оно што смо радили. Нигде се не наводи шта смо осећали и мислили и баш зато, чињеница да ми заиста и јесмо онакви какви су нам били поступци за многе је тешко и схватљива и прихватљива. Јер, углавном, већина сматра да су оно што мисле о себи да јесу и да су они ти чији је суд о њима самима једини истинит и исправан.

Међутим, колико год и сам желео да веујем у то, није истина. Ми смо и оно што нисмо урадили и оно што јесмо.

Без обзира што у неким годинама постоји референца и ко смо и шта смо и даље је отворено поље где ћемо и какви ћемо бити.

Иако смо већ исписали и означили се прошлошћу, не постоји никаква препрека да већ данас, и сутра, и прекосутра, испишемо о себи и о својим односима са другима шта год пожелимо. На јуче немамо утицај, али га на данас имамо. Искључиво зависи од нас какви ћемо бити убудуће, наше године ту не играју никакву улогу. Јуче олош, данас светац. И обратно. Има више него довољно примера да је само до човека. И до живота. А живот нам је већ дао прилику, могућност и шансу.

Самим тим што смо живи.

То је једина вододелница и прекретница у биографији после које постаје заиста немогуће и касно. Али, до тада…