Друштвени активизам

Већ од првог разреда основне школе требало би увести предмет: друштвени активизам. Деца морају научити да организованим деловањем могу мењати свој и свет око себе. Да нема ништа од седења, чиме год га испунили: маштом, жељама, незадовољством…Мора да се ради и мора да се ради заједно.

Оцењивала би се више пракса, него теорија, а пракса би била прилагођена узрасту и укључивала би чишћење учионице, школског дворишта, уклањање графита, јер на тај начин не само да би своју околину учинили лепшом, већ би разумели и колико је лако нешто уништити и наружити, а колико посла захтева да се то исправи. Следствено томе, сами би мање уништавали и више би чували оно што је њихово.

А шта је њихово? Па, све. Временом би схватили да је све што виде њихово и остаје њима. Њихова је зграда и њихова улица, њихов је паркић, њихов град и држава.

Њихово је да организују скупљање старе одеће, играчака или, што да не, као у Америци, да продају лимунаду како би прикупили новац за оне којима је нужан. Нека организују уличне перформансе, скупљање старе хартије и пластичних флаша, нека чисте стакла на аутомобилима, израђују папирнате честитке, све што им падне напамет. И нека раде сви. Уосталом, оцењивала би се пракса, а не теорија.

Предмет би, дакле, био обавезан од првог разреда основне, па све до завршетка средње школе, односно пунолетства. Оно што би почело чишћењем учионице, завршило би се спремношћу одрасле и пунолетне особе да се укључи и у политички живот заједнице, самим тим што може да гласа.

То не подразумева укључивање у рад странака, већ, за почетак, свест о томе да се ниједној странци изласком на изборе не даје бланко чек на четири године да ради шта хоће и како хоће. То значи да ће наша деца већ бити довољно интелигентна да не поверују да се странке кажњавају само на изборима, већ и довољно утренирана да организују протесте и грађанску непослушност свима који не раде у складу са законом и програмом на основу којег су добили привилегију да их представљају.

То значи да наша деца неће бити пасивна и да ће до тог тренутка већ имати дванаест година праксе како се заједно решавају проблеми, отклањају недостаци, како се помаже другима и како се чува оно што је њихово.

Јер, ово је њихов свет и њихова земља и сваком ће бити изузетно тешко да уништи било шта од тога када наспрам себе буде имао људе са таквим знањем и искуством.

Међутим, није ствар само у политици која је, нажалост, изузетно битна. Ствар је у томе да ћемо васпитати генерације да буду одговорне, радне и способне. Ствар је у томе да ће имати квалитетнији живот, самим тим што ће одмалена видети да се мора чувати и одржавати оно што је саграђено, да се морају опомињати и критиковати они који се не понашају тако и што је најбитније, неће бити усамљени у томе. Имаћемо генерације које се неће устезати да опомену и реагују на бахатост и примитивизам у свом блиском окружењу, а њихово блиско окружење ће бити свуда где су они.

И шта је још битно научити децу на часовима друштвеног активизма?

Битно је да их научимо да не треба да буду верни ни човеку, ни идеји, ни организацији. Треба да буду верни себи и својој савести. И да се уверења могу мењати, јер се и они мењају. И да је све то у реду. Али да није у реду да их неко краде, да им одузима будућност или, за почетак, лепоту града, села, природе којом су окружени, јер квалитет свакодневице одређује и квалитет живота.

И да никада неће бити у реду да повреде неког и да неко повреди њих или људе који их окружују. Насрнути на нечији живот је црвена линија која се не прелази, а надам се да ће схватити да има много начина да се нечији живот угрози и унизи.

Децу треба охрабрити и научити друштвеном активизму, како би заједно сачувала и изградила бољи свет од овог који су затекли.

У супротном, биће им исто као што је и данас.