Економска категорија

Слушао сам предавање о матичним ћелијама које се узимају из пупчаника детета одмах по рођењу. Госпођа гинеколог, представница фирме која их складишти и чува по цени од 1800 евра, била је коректна у представљању могућности самих матичних ћелија, али и услуге коју нуде, па је у више наврата поменула да није у питању чаробни штапић којим се могу излечити све болести, али и да ће биоинжињеринг свакако само напредовати и постати главна грана медицине. Деца која имају сачуване своје матичне ћелије, биће без сумње у предности над оном која их немају. Небо је граница.

Граница од 1800 евра.

Додуше, ако вам затребају ваше матичне ћелије, транспорт до одговарајуће клинике је неколико стотина евра. Након 25 година, врши се додатно плаћање и све тако. Али, како је приметила госпођа гинеколог, сасвим фина и не баш лексиком богата жена, медицина је економска, а не социјална категорија.

Када се језик преведе у реалност, то значи следеће: ако имаш новца – лечићемо те, ако га немаш – умри.

Госпођа је сасвим природно изговорила ту реченицу, као нешто што се подразумева у данашњем свету и што је јасно само по себи. Као нешто што се не доводи у питање и што је тако, свуда. Није се чак односило ни на то што чување матичних ћелија не спада у основно здравствено осигурање, већ се третира као додатно, необавезно и по жељи. Не, односило се на целу медицину.

Оригиналну Хипократову заклетву данашњи лекари не поштују и то не на личном, већ на доктринарном нивоу. Она је прописивала да је забрањено дати жени средство за побачај или да се пацијенту, чак и ако замоли, препише смртоносни отров. Етички је било неприхватљиво оно што данас јесте. Од модификоване Хипократове заклетве, која се полаже сада, искључиво се и свуда поштује једино: „Моје колеге ће бити браћа.“ Никада се мафијашки закон ћутања, нити било каква друга заклетва, у било којој професији или било ком времену, није поштовала као ова међу лекарима.

Никада нисам чуо лекара који доводи у питање или јавно дискредитује начин лечења свог колеге. Без обзира на последице. По пацијента, наравно. И без обзира шта мислио о том колеги, његовом знању и ономе што је учинио. Чак и без обзира, и то је најфасцинантније, на огромну личну сујету коју имају. Један лекар се неће уздићи, пред онима који нису посвећени у професију, на рачун свог колеге.

За све друге постулате, почев од првог да ће свој живот ставити у службу хуманости или да ће поштовати људски живот од самог почетка, пиши пропало. Поштоваће те ако имаш да платиш.

Наравно, немам илузија да се неко још увек држи дате речи и заклетве, па тако ни оне Хипократове. У крајњем случају, Хипократова заклетва није ни битна, све је увек индивидуално.

Међутим, оно што ме поражава и што не могу да схватим јесу људи који заиста мисле да је медицина економска категорија. При том не кажем да треба да буде бесплатна или да јесте, већ да треба бити свима доступна, као што није. У систему обавезне здравствене заштите сви и издвајају за здравство, да би било свима доступно, а одвајају од плате зато што није бесплатно.

А онда се појаве лекари који кажу да то није тако и оставе ме запитаног колико човек треба да је истински ограничен па да не схвати да и њега може задесити болест чије излечење неће моћи платити? И да лекари нису богаташи нити ће се икада толико обогатити да би били ишта друго до још један сервис богатима. И да си у медицини много више корисник услуге, него пружалац. И да то што си почео да мислиш и понашаш се као богаташ не показује колико си богат, већ колико си глуп.

Није највећи успех ђавола био што је убедио људе да не постоји. Највећи успех ђавола су људи који су му продали душу, а он им ништа није ни понудио да је купи. Добио ју је бесплатно.

Е, то је већ економска категорија и добра рачуница.