Живети са смећем

У мојој згради, бар по предратној нумерацији изнад врата, постоји десет станова.

Међутим, у нашем улазу и вертикали, има их седам: по два стана на сваком спрату и још један надзидан деведесетих.

Стање у згради је уобичајено: комшија са првог спрата не познаје комшиницу са трећег, од које смо купили стан, нико неће да промени сијалицу када прегори, један стан се стално издаје, па ни не знамо власника, други је пословни простор и тако даље.

Седам станова, али као што ред налаже – нејединствених.

Зграда је подигнута тридесетих година прошлога века новцем господина који је по занимању био месар, па је, самим тим, у зграду доста уложено и неупоредиво је квалитетније грађена од кућа које су, мало даље, саградили професори Београдског универзитета, такође пре рата, у насељу које се по њима и зове Професорска колонија.

Господин месар је, у нашем улазу, замислио да до првог спрата буде тепих на степеницама, што је видљиво по спорадично очуваним металним оквирима у које су стављане шипке.

Такође је и на самом почетку степеништа, преко пута дрвених поштанских сандучића, поставио лепу, овалну, камену жардињеру коју је сигурно, некада, красило цвеће.

Међутим, није могао знати да ће једнога дана у његовој згради живети људи који не само да нису господа, већ немају ни домаће, а камоли грађанско васпитање и којима ће жардињера служити као канта за смеће.

Тако у њој, углавном, завршава рекламни материјал из сандучића, али од пре недељу дана обрела се и пуна кеса празних лименки.

Неком од станара је било предалеко да ђубре избаци у контејнер, који се налази десет метара од улаза зграде, па се сада, свакога дана, сви пењемо и спуштамо пролазећи поред кесе која се пропиње из жардињере.

Пролази поред ње онај који ју је ту бацио и не смета му.

Пролазимо и ми којима смета, али који нећемо да је подигнемо, из принципа.

Нека је подигне онај који ју је ту оставио и који, очигледно, нема намеру да то учини.

И тако сви живимо са смећем.

Чекамо да дође чистачица која потире стубиште, једном у две недеље и која покупи ђубре које нађе у улазу.

Уосталом, то и очекују они који бацају отпатке у жардињеру.

То очекујемо и ми којима је тако нешто несхватљиво.

Очекујемо и чекамо да наше смеће почисти неко други.

Понекад се питам: „Зашто нам је овако и када ће бити боље?“

Изгледа да не умем пронаћи одговор, ни за своју зграду ни за свет изван ње.