Živeti sa smećem

U mojoj zgradi, bar po predratnoj numeraciji iznad vrata, postoji deset stanova.

Međutim, u našem ulazu i vertikali, ima ih sedam: po dva stana na svakom spratu i još jedan nadzidan devedesetih.

Stanje u zgradi je uobičajeno: komšija sa prvog sprata ne poznaje komšinicu sa trećeg, od koje smo kupili stan, niko neće da promeni sijalicu kada pregori, jedan stan se stalno izdaje, pa ni ne znamo vlasnika, drugi je poslovni prostor i tako dalje.

Sedam stanova, ali kao što red nalaže – nejedinstvenih.

Zgrada je podignuta tridesetih godina prošloga veka novcem gospodina koji je po zanimanju bio mesar, pa je, samim tim, u zgradu dosta uloženo i neuporedivo je kvalitetnije građena od kuća koje su, malo dalje, sagradili profesori Beogradskog univerziteta, takođe pre rata, u naselju koje se po njima i zove Profesorska kolonija.

Gospodin mesar je, u našem ulazu, zamislio da do prvog sprata bude tepih na stepenicama, što je vidljivo po sporadično očuvanim metalnim okvirima u koje su stavljane šipke.

Takođe je i na samom početku stepeništa, preko puta drvenih poštanskih sandučića, postavio lepu, ovalnu, kamenu žardinjeru koju je sigurno, nekada, krasilo cveće.

Međutim, nije mogao znati da će jednoga dana u njegovoj zgradi živeti ljudi koji ne samo da nisu gospoda, već nemaju ni domaće, a kamoli građansko vaspitanje i kojima će žardinjera služiti kao kanta za smeće.

Tako u njoj, uglavnom, završava reklamni materijal iz sandučića, ali od pre nedelju dana obrela se i puna kesa praznih limenki.

Nekom od stanara je bilo predaleko da đubre izbaci u kontejner, koji se nalazi deset metara od ulaza zgrade, pa se sada, svakoga dana, svi penjemo i spuštamo prolazeći pored kese koja se propinje iz žardinjere.

Prolazi pored nje onaj koji ju je tu bacio i ne smeta mu.

Prolazimo i mi kojima smeta, ali koji nećemo da je podignemo, iz principa.

Neka je podigne onaj koji ju je tu ostavio i koji, očigledno, nema nameru da to učini.

I tako svi živimo sa smećem.

Čekamo da dođe čistačica koja potire stubište, jednom u dve nedelje i koja pokupi đubre koje nađe u ulazu.

Uostalom, to i očekuju oni koji bacaju otpatke u žardinjeru.

To očekujemo i mi kojima je tako nešto neshvatljivo.

Očekujemo i čekamo da naše smeće počisti neko drugi.

Ponekad se pitam: „Zašto nam je ovako i kada će biti bolje?“

Izgleda da ne umem pronaći odgovor, ni za svoju zgradu ni za svet izvan nje.