Жртве испуњених љубави

Стално виђам жртве љубави.

Свуда.

Једну виђам свакога јутра у огледалу, али ње ми није жао, своје изборе је свесно правила.

Жалије ми је када видим оне паметније, образованије и са више талента.

Жалим што су били најбољи у својим разредима, што су уписивали и завршавали факултете које није било лако ни уписати ни завршити, жалим што су им избори били племенити, уметнички и хуманистички, жалим што знам колико су дивни, способни и добри у ономе што воле и колико је све то мало потребно друштву или већини.

Жалим, јер знам да једва преживљавају у свету од којег су бољи.

Међутим, таквом свету бољи не требају, напротив.

Жалим што су жртве своје љубави, јер су јој верни, као што знам и да не желе моје сажаљење које је, заправо, погрешно и непотребно.

Али, као и они, ни ја не могу против себе, иако покушавам, с времена на време, без обзира на то што се сви такви покушаји завршавају неуспехом.

Можда они који не праве компромисе са собом или су престали да их праве или их не праве суштински су, заправо, они који су прихватили да понесу свој крст.

Можда су то они који имају храбрости, оне праве храбрости: храбрости пред животом.

А са животом се не зна ништа, ни како ће ни да ли ће, јер живот је наш однос са другима.

Знаш да једино можеш урадити оно што је до тебе, а од тебе како буде.

Међутим, одговор на то једно питање и чини разлику међу људима:

Хоћеш ли урадити оно што је твоје и до тебе?