Злочини деведесетих или било који други

Мало-мало, а најчешће из сумњивих побуда и намера, кроз медије се провуче прича о ратним злочинима из деведесетих. Започне се ко је шта радио и коме, када и у којој мери и све то се класификује под Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци…

Појединци се идентификују са колективом, па се онда деси и да се колектив идентификује са појединцима и све ускоро пређе у злочине које смо починили ми или они, а понекад се дискусија узвиси и до нијансирања ваших и наших злочинаца и потребе њиховог именовања и процесуирања.

Али, хајде да се нађемо на средини и да претпоставимо да смо сви људи, затим да смо већином релативно нормални, да нисмо зарадили ни изградили каријере на туђој патњи, несрећи и смрти и да, оно што је најважније, претпоставимо да не постоје ваши или наши злочини.

Постоје само злочини.

Који нормалан човек и у име чега може да оправда злочин српске паравојне формације “Осветници” која је у насељу Бикавац у Вишеграду запалила кућу у којој је затворила више од седамдесет муслиманских цивила, углавном жена и деце, од којих је најмлађа била беба од два дана?

Да ли је понос или дијагноза хрватске авијације пилот који бомбардује избегличку колону на Петровачкој цести убивши, углавном, старце и децу, међу којом и шестогодишњег Јовицу Дрчу?

Да ли су ваши муслимански војници који су у Сарајеву усмртили дванаестогодишњу девојчицу тако што су је наизменично силовали?

Могу ли Албанци штити као своје злочинце који су вадили органе само због тога отетим људима, а при том тражећи правду за убијене сроднике који су одвожени у хладњачама?

Можда ће доћи време када ћемо се поделити на добре и лоше и на основу те поделе разговарати, мислити и радити, јер уколико нисмо оболели од мржње онда нећемо ни подржавати нити имати разумевања за било чије злочине, а уколико смо нормални, нећемо их ни починити.

Не треба много да би се разумео други. Довољно је да не зажмурите или окренете главу, а најбоље је да се ставите у његову позицију.

Ако сматрате да је било нужно бомбардовати избегличку колону како се Срби више не би вратили, замислите да сте ви били у тој колони и да су вас надлетали српски пилоти.

Или да сте били у кући која гори док држите своју тек рођену бебу у наручју?

А да је дванаестогодишња девојчица била ваша ћерка?

Да ли су још увек наши злочинци “наши”?

Или је људима који су у стању починити таква зверства апсолутно небитно да ли се зовете Атиф, Бојан, Фатмир или Стипе? Довољно их је само усмерити на жртве.

А жртве су, заправо, једини наши у ратовима деведесетих или било којим другим.