Изван контекста

Тешко је волети кишу, недељу и прву ноћ у војсци.

Тешко је носити сећања на сопствене срамоте. Сећања која никада никоме нећемо рећи, нити изговорити наглас пред собом. Која не можемо потиснути у заборав и која нас увек изнова испрљају.

Тешко је гледати човека без части, а камоли бити крај њега. Нас су васпитавали да будемо поштени људи и нису нас припремили за ово време лопова и курви. Учили су нас да постоји систем који награђује рад, труд и знање. Да се одличан успех исплати.

И шта сада, овде, данас?

Али, ако не устајеш ујутру због посла, већ можеш наставити да спаваш, онда је лако волети кишу. Ако ти од ње зависи летина, сваку би кап пољубио. Ако шест дана радиш, не мрзиш недељу због понедељка. Волиш тај дан слободе више но иједан други.

Све је до контекста. Не постоји ништа само за себе и изван тога. И мало је који поступак саморазумљив. Једино кроз то време, ту ситуацију, те људе, можемо схватити. Као што је и право значење речи увек у изразу лица, боји гласа и покрету.

Некоме кажеш: “Ђубре једно”, а у ствари му говориш колико га волиш. Или не мораш рећи ништа. Довољан је загрљај.

Све је до контекста. И свако га собом ствара. Једино је мисао да то није тако, изван контекста.