Излет

„Загребачке мажореткиње“ на Делиблатској пешчари. Гледам у њихов паркирани аутобус и не верујем. Помишљам на Мартина Шина у „Апокалипси данас“, када у сред вијетнамске недођије набаса на наступ Плејбојевих зечица. Помишљам на сцену из младости, када сам једне вечери по доласку из града отворио врата своје собе и затекао монаха како седи на мом кревету. Живот режира такве случајности да не стигнеш ни да се зачудиш. Просто се препустиш лудилу, толико је ненормално.

Међутим, ја сам окусио само неке тренутке, али док пролазим Северним булеваром питам се како је живети изнад другог спрата у згради преко пута Новог гробља? Како ли изгледа када из дневне собе или кухиње једино видиш гробове и споменике? Како ли изгледа прва јутарња кафа, поглед кроз прозор док провераваш какво ће време бити? Сваког дана.

Живети поред пруге. Иста ствар. Или преко пута Специјалне болнице за психијатријске болести у Ковину. Са једне стране руинирана бивша аустроугарска касарна, комади изломљеног хлеба на симсу, пацијенти који у бадемантилима шетају са погледом упртим у земљу, док су са друге стране породичне куће сличног изгледа, ушорене и препуштене пропадању, са понеким натписом испред: „Продајем глисте и црвиће“. Да ли временом постајемо налик комшијама, средини у којој смо?

Људи се, већином, навикну. На све. И не примећују после. Постане нормално зато што је уобичајено, свакодневно. У једном од својих романа Ремарк описује како је нове војнике срамота да велику нужду обављају као и сви, на отвореном, поређани један до другога. У почетку трпе, али ускоро се и они прикључују губећи осећај стида, представу интимности. Навикне се човек на све што је свакодневно, колико год изопачено или необично било, и постане му чудно ако није тако.

Навикне се и на ситнице које га у почетку жуљају. Сећам се, тако, тескобе свог школског друга по нашем доласку на студије у Београд: „Када у Краљеву подигнем главу, видим небо. Овде само трамвајске жице.“

Треба бити врло обазрив са свакодневицом и онима које припуштамо у себе да нас уобличе навиком. Додуше, и са онима и са оним, јер и даље не умем представити себи особу чији дан почиње погледом на гробље. Као што у моменту нисам успео објаснити себи шта ће мајстор за тетовирање у Баваништу? Са све огласном таблом.

Или како је могуће да након пријатне шетње по Делиблатској пешчари уђемо у једини тамо постојећи ресторан који изгледа као замрзнут у времену пре неких тридесет, четрдесет година? Неочишћени столњаци, отпаци по поду, касетофон, оштећен предњи део бифеа… Боже, овако нешто још увек постоји.

Надреална скупина за суседним столом: Савез извиђача Србије. Готово пензионери обучени у извиђачке кошуље и распарне панталоне, са чистим марамама око врата, амблемима и беџевима. Главну реч води човек са шоферским, дугачким ноктом на маломе прсту. Функционери. Расправљају о предстојећем окупаљању извиђача: где треба да се одржи, како треба да се ради, када треба почети са припремама, кога треба изабрати, делегирати, ко одбија сарадњу…

Зона самоуправног сумрака. Ушли смо у паралелни универзум. Мислимо да је 2015. година, а у ствари је 1975. Утиску се придодаје и матори, трбушасти келнер којем друштво за столом тражи киселу, па када му после десет минута поново затраже, јер им није донео, са жељом да буде хладна, он им одговори да се хладна кисела налази у складишту, па извиђачи чекају још петнаест минута пре него што их услужи иако су у целом ресторану само три стола заузета. Али, не буне се. Исувише важан састанак, а и 1975. је. Све је нормално. Људи живе у навикама, у размишљањима која не познају време.

Најзад испијамо сок из флашице, пошто су чаше сумњиве чистоће и ужурбано крећемо ка Београду.

Опет пролазимо поред мајстора за тетовирање у Баваништу. Колико ли је у људима само предубеђења и нискости. Колико често олако и погрешно просуђујемо, грешимо, а не исправљамо. Па шта ако је у Баваништу? Зар то ишта говори о њему, његовом знању, таленту? Можда сви долазе у Баваниште само због њега, као што сви одлазе у кафане са добром храном без обзира где су.

Битан је човек, увек је битан човек. Да те посаветује, намести кост, тетовира, прода оно што само он има или тако прави. Битан је човек као што је битно и место на којем се једино може удахнути такав ваздух, пронаћи таква вода или травка. А неки људи су баш та места, нема разлике. Неки људи не морају нигде отићи, јер ће сви доћи њима.

Али има места и са којих мораш отићи да би оздравио. Поглед на јутро или на двориште или на себе који мораш променити. Пре него што постане навика. Када већ живимо у навикама, бар да се навикнемо на оне људе и ствари које нас чине срећним. Макар то била и омиљена слика, фотографија или цитат који држимо у стану. Увек се од нечега може кренути.

А може се кренути и лепо обележеним стазама Делиблатске пешчаре. Прија шетња. Само не улазити у ресторан. Изгледа да су и „Загребачке мажореткиње“ направиле исту грешку. Побегле су пре него што смо успели да их видимо. Ако већ нису у Загребу, рачунам да ће се сигурно опет појавити у неком мом паралелном универзуму.