Изнад других

Код великог броја људи, још од раног детињства, постоји огромна потреба да буду изнад других. Не толико да буду бољи, колико да остали буду мање вредни, готово ништавни, и да им се то стави до знања. Потреба за висином ниподиштавања. И то не престаје.

У почетку је у питању скупља гардероба, бољи кликери, телефон, као и све оно што им њихови родитељи могу приуштити, док други својој деци не могу. Временом та потреба да се буде нешто више, другачије, прелази у то да је наша зграда боља од њихове, па наша улица, школа, клуб, боја коже, град, народ, држава… Разне су појавности те потребе и код оних који ниподаштавају и код оних који су ниподиштавани, а који, опет, или покушавају да се прикључе првима или налазе неку другу реалност у којој ће са висине подизати обрву. Они који осећају да су интелектуално слабији, гледају да физички доминирају итд.

Ништа ту не помаже, карактер не дотакне ни образовање, ни новац. У академском свету такви се људи окруже звањем, у пословном богатством, у државном положајем и свако од њих, на софистицаран или примитиван начин, жели показати да је баш онај свет у којем је он на врху једини који постоји и који нешто значи. Тамо где су други на врху су, углавном, небитни, за жаљење, патетични.

Код таквих људи постоје две врсте: једни су без икаквог личног квалитета и „посебност“ су стекли рођењем, а други су уложили велики труд. А све се своди на бесмисленост.

Јер онај из Краљева сматра да је бољи од сељака из Самаила, Крагујевац да је бољи од Краљева, Београд да је бољи од целе Србије, а Београд је примитиван за господу из Беча, док је за Њујорк све то провинција. А и у Њујорку је један крај бољи од другог, као што је и у Самаилима газда бољи од сиротиње која нема ниједну краву. И све се то врти у круг. Они који су освојили позицију са које себе уздижу знањем, новцем или нечим трећим, ти су тек на губитку. Толики труд да би остао исти човек као и газда са пет крава из Самаила.

А шта је са нама који не меримо своју вредност нити своје успехе другима? Који желимо бити бољи од себе? Којима је довољно и често претешко да буду или остану добри људи? Који би бар да досегну до таквих? Јер добар човек је душа широка и дивно је ходати, пливати и дисати у њој.

Мада је тешко издржати у свету оних „изнад“. Али се трудим. Заиста се трудим.