Иронија

Често имам осећај да ме Бог, овај наш православни, непрестано ставља међу људе и ситуације због којих морам да коригујем своје мишљење и ублажим ставове. Као да ми, откривајући до тада непознато, говори:

“Ево, сада видиш целу слику. Сада разумеш. И немој ти да ме браниш, јер да хоћу, вода би опет потопила свет.”

Мада, није да Га браним нити бих то могао учинити. Не брани се Бог речима, већ начином на који живиш. И није да су ми пољуљани појмови врлине и греха, али, некако, као да ми показује да Његова љубав, разумевање и стрпљење не само да надмашује моје, већ и да морам и да у мени има још прилично простора да будем бољи, да не грешим душу.

Рекао бих да не разговарам са Богом толико често, иако Га осећам стално, нити тумачим све што ми се дешава Његовом намером и промисли, колико, понекад, не могу да превидим очигледне ироније у којима суделујем. Као да ми каже:

“Дакле, то си рекао и тако мислиш и убеђен си да си у праву? Е, сада ћеш да видиш.”

У неким тренуцима се заиста смејем самоме себи, али још више ономе што ми се дешава, јер, рекао бих, Бог свакоме говори језиком који разуме, а ја одлично разумем иронију.

Враћа ти се само онако како си и пружио.

А уколико мислимо да нам се не враћа, можда је то зато што очекујемо да нам се врати од оних којима смо и пружили или на начин на који смо и дали. Што је ретко случај. Свакако ређе од оног да нам се врати горе баш од оних од којих нисмо заслужили.

Када нам се тако нешто деси, остаје оно чувено и онеспокојавајуће: “Зашто? Зашто мени?”

Е, па, некада тачно знам зашто.

А некада знам: да прво мораш научити сва слова да би написао верс и бројеве да би схватио синус и косинус, а понекад и сам искушаваш људе малим како би видео можеш ли се ослонити на њих у великом.

А некада сам без одговора.

Можда их ни нема, а можда их треба сачекати.

Или поћи од себе и сетити се колико је оних којима смо ми ускратили објашњење.

Некако, исувише често очекујемо од других да учине оно што ми за њих не би.

Или да буду бољи од нас самих.