Камене сузе

Сада смо средња јаслена група у вртићу. Променили смо и собу, остављајући стару новим бебама, које доносе нови родитељи, подједнако забринути и слуђени као што смо и ми били претходне године.

„Дођите за пола сата“, каже васпитачица једној мами са готово уплаканим очима.

„Не брините“, покушавам да је утешим, „сви смо кроз то прошли.“

Додуше, лажем је.

Ја и даље кроз то пролазим.

Када се заплаче и пружи ти руке да је вратиш у загрљај и почне да виче: „Тата, тата!“, као да је заувек напушташ, цео свет ми се обрне у глави и стегне у стомаку.

Као да ми камене сузе запињу у грлу, док гледам како јој падају низ образе.

И док цео дан пребираш по мислима какав си човек и да ли, заиста, чиниш праву ствар и како се твоје дете осећа у овом и сваком тренутку, васпитачица ти, после неког времена, пошаље снимак на којем видиш да ти дете ђуска уз музику и сасвим фино се забавља као да је изашло на сплав.

И лакне ти мало.

Изузев што оне камене сузе и даље котрљаш по устима, уосталом као и све друге патње и боли своје деце.