Kamene suze

Sada smo srednja jaslena grupa u vrtiću. Promenili smo i sobu, ostavljajući staru novim bebama, koje donose novi roditelji, podjednako zabrinuti i sluđeni kao što smo i mi bili prethodne godine.

„Dođite za pola sata“, kaže vaspitačica jednoj mami sa gotovo uplakanim očima.

„Ne brinite“, pokušavam da je utešim, „svi smo kroz to prošli.“

Doduše, lažem je.

Ja i dalje kroz to prolazim.

Kada se zaplače i pruži ti ruke da je vratiš u zagrljaj i počne da viče: „Tata, tata!“, kao da je zauvek napuštaš, ceo svet mi se obrne u glavi i stegne u stomaku.

Kao da mi kamene suze zapinju u grlu, dok gledam kako joj padaju niz obraze.

I dok ceo dan prebiraš po mislima kakav si čovek i da li, zaista, činiš pravu stvar i kako se tvoje dete oseća u ovom i svakom trenutku, vaspitačica ti, posle nekog vremena, pošalje snimak na kojem vidiš da ti dete đuska uz muziku i sasvim fino se zabavlja kao da je izašlo na splav.

I lakne ti malo.

Izuzev što one kamene suze i dalje kotrljaš po ustima, uostalom kao i sve druge patnje i boli svoje dece.