Киша

Једна од оних сипљивих киша за коју ти не треба кишобран. Која те растужи и учини несрећним. Која једва да направи и барицу, али коју полако упијаш као сунђер чинећи те све тежим и тежим.

Један од оних дана када не можеш зажмурити на судбине других, на њихов изглед и причу.

“На крају сам продао за упола цене. Тамо сам и рођен.”

“А које си годиште?”

“Педесет и осмо”, одговара човек случајном пролазнику крај којег седи на стајалишту. Обучен у изношени кишни мантил и са зимском капом на глави изгледа бар петнаест година старији. Избеглица. Душа му се оцртава на лицу и гардероби.

Град је пун сломљених људи. Прилази старац у црвеном, женском шеширу, вуненом капуту и тренерци, у нечијим баченим или поклоњеним ципелама. Тај црвени шешир обасјава целу улицу и можда би у Њујорку био модна икона, али овде је још један бескућник који у десној руци држи штап, док му је у левој завежљај у којем носи сву своју имовину.

“Извините, госпођо, можете ли се склонити да седнем?”, пита уљудно, док му на леђима залепљене травке откривају скорашњи кревет.

Избеглица и даље прича, али му нешто нагло привуче пажњу.

“Је ли оно Ђилас?”

Окрећу се сва тројица. Нису сигурни у почетку. На крају схватају да јесте.

Бивши градоначелник је сав у црном и без кишобрана. Држи руке у џеповима и са благо избаченом гузом и танким ногама загледа излоге. Бескућник би да се подигне и упути ка њему, али је Ђилас већ ушао у продавницу коју је тражио. Због тога се опет спушта да седне и мада бивши градоначелник убрзо излази, долази аутобус у који улазе сви осим избеглице. Он наставља да чека.

Ђилас претрчава улицу и отвара врата свог црног џипа. Мало поседевши у њему, излази са млађом девојком, црне, дуге косе и упућује се са њом ка продавници коју је, уместо ње, и тражио.

Сипљива киша и даље тешко пада у својој лакоћи.

Ђилас скида прслук како би јој заштитио главу.

Осмехују се једно другом, док пролазе крај стајалишта.