Контрола квалитета

Понекад, често или увек, у свом професионалном животу, човек помисли како се његов посао претворио у терање других да раде свој. На терање, а затим и проверавање да ли су га и како урадили. Јер, ако други не ураде оно што је њихов посао, не можеш ни ти урадити оно што је твој. Или, што је још горе, ти урадиш све што је до тебе, а затим се замах успори, истраљави и пропадне због незнања, незаинтересованости, неразумевања, мањка размишљања, чисте глупости, а неретко и злобе.

Не бих умео рећи да ли, од околности до околности, сви лутамо по тим половима или смо својим карактером и односом према раду чврсто закуцани на њима, али у неком тренутку помислиш да више и не знаш радити свој посао. Ако се уопште и можеш сетити шта ти је посао, мада поуздано знаш да није управљање, контрола квалитета или производног процеса нити било шта што захтева надзор учинка других. А у последње време само то и чиниш. Постао си менаџер, што би се рекло. Из нужде и без менаџерске плате.

И зато када одеш на разговор за нови посао и питају те шта си радио на претходном, можда би најискренији одговор био: “Радио сам све, а понајмање оно зашта су ме плаћали.” Или, као што се мени једном догодило, не умеш да објасниш. Непријатна ситуација. Успориш, истраљавиш и пропаднеш на интервјуу, јер просто не знаш одакле почети и шта све рећи пре него што уопште дођеш до посла за који си конкурисао. И који си, у предасима од других, радио са задовољством и успехом. Односно, док си га на тај начин радио.

И ту је највећа опасност. Када се истрошиш, препустиш и несвесно почнеш да личиш на остале рибице у акваријуму.

Мораш сачувати себе. Некада треба дићи руке од свега и отићи. У ствари, некада је и бекство највећа храброст и победа. И најбоља контрола квалитета.