Кратко о животу

Нико нас није учио животу, па ни живот сам. А и како би? И поред све трајности живот је апстрактни појам. Добили смо га без заслуге и питања. И још увек га имамо без разумевања зашто, нарочито када га више немају они које смо знали или волели и који нису отишли ни по реду ни као што је ред.

Живот, то су други људи. Наша искуства са њима. Са њиховим слабостима, добротом, болом који су нам нанели. Са њиховом љубављу, додирима, речима, незаинтересованошћу, са злом који шире. Када причамо о животу, причамо о нашем односу са људима и како су нас такви сусрети уобличили. И потрошили. Причамо шта смо научили и какви су нам били наставници.

Понекад се деси да нам само једна особа постане призма кроз коју посматрамо живот. Мада, ретко. Временом добијамо све више и више учитеља и то не престаје докле год смо вољни да учимо. Захваљујући томе, у могућности смо препознати ко нам какву лекцију може дати, а самим тим је и избећи. Када престанемо учити, постајемо попут занатлија који имају чврсто уверење да зато што умеју поправити фрижидер, умеју и знају све. Самоувереност лако склизне у глупост.

Иако сам склон књижевности, књиге не могу заменити људе, као што нам ни филм не може пренети мирисе и да ли је главни глумац пре пољупца опрао зубе. Кроз људе сазнајемо живот.

Поклонио сам се Христовом гробу, клекао испред плоче миропомазања, али ме ништа није додирнуло изнутра. Више сам ствари рекао себи разговарајући са Богом и више ми је о Њему рекло понашање патријарха Павла него све степенице дуж Via Dolorosa. И више сам га осетио у милосрђу него у свим кинеским крстићима које продају у Јерусалиму. Нема светог места на Земљи, али има светих људи. Они зраче, а не камен.

Колико ли сам само пута до сада поновио реч „људи“, потенцирајући да су они синоним и за реч „живот“ и да од њих зависи и наш поглед на свет и да ли удишемо рај или пакао? Превише, да би било стилски исправно и премало, да би захватили од сазнања да смо и ми другима људи.

Када други причају о животу причају и о нама. Ми чинимо мали или велики део нечије слагалице и онога што носе у души. Да ли смо некога гурнули у провалију, држали за руку или спасили, да ли смо само стајали по страни и ћутали гледајући патњу, шта год да јесмо или нисмо радили, урадили смо некоме. Наши поступци су нечије искуство, поглед на свет и друге људе. Ми смо живот за друге.

И ако већ могу да бирам, бирам да живот учиним лепшим. Другима. Јер можда ће неко изабрати исто и за мене. И ако већ могу да бирам, бирам да будем осмех у нечијем сећању. Нека ме нико не улепи у слине и сузе.