Кувар

Курт Франц је своју кулинарску каријеру започео са петнаест година радећи као куварски помоћник у „Хиршквеле“ ресторану, а искуство је потом стицао и у кухињи хотела „Вителсбахер Хоф“.

Курт је рано остао без оца, али не и без очинске фигуре, пошто му се мајка преудала за човека снажних десничарских уверења. Можда због тога, а можда и због растуће популарности нацистичке партије, Курт је већ са осамнаест година постао њен члан.

Његово дружење са циметом, кутлачом и шпоретом прекинула је војна обавеза након које се још више политички ангажовао поставши део ЕсЕс-а.

Куртова посвећеност није прошла незапажено, па је 1939, са двадесет и пет година, добио прилику да учествује у “Акцији Т4” и не само да је добио прилику да учествује, већ је општој ствари могао допринeти оним што најбоље зна: кувањем.

Акција Т4” је био програм убијања одраслих лица са физичким или менталним инвалидитетима у која су спадали и схизофренија, епилепсија, сенилна деменција, парализа, али за убијање су била одређена и сва деца до три године старости код којих се сумњало на идиотизам, Даунов синдром…  

Министарство унутрашњих послова је захтевало од лекара и бабица да пријаве све случајеве новорођенчади са тешким оштећењима, а иста ревност је захтевана и од болница, старачких домова и санаторијумa који су имали пацијенте институционализоване пет или више година, а који су примљени као криминално луди или су били неаријевске расе или им је дијагностификовано неко од стања неприхватљиво за Трећи рајх.

Хитлер је наложио да се особама за које лекари процене да су неизлечиво болесне подари „милосрдна смрт“. Деца су, тако, убијана смртоносним инјекцијама, а одрасли увођени у просторије које су изгледале као собе за туширање, где су гушени угљен-моноксидом, што се испоставило као добра припрема за касније решење јеврејског питања.

Након избијања рата програм је постао мање ригорозан па је проширен и на старију децу и адолесценте код којих су уочена различита гранична или ограничена оштећења, а кулминирао је убијањем оних који су означени као малолетни делинквенти. Еутаназија одраслих вршена је и стрељањем.

Курт је кувао за особље у Бранденбургу где су започела прва убијања гасом у јануару 1940, након што је закључено да су уморства одраслих смртоносним инјекцијама исувише спора. Затим је кувао у Хартхајму код Линца где је пострадало преко 8000 људи, па у Графенеку где су убијене 10824 особе и у Зоненштајну где је усмрћено 15000 људи.

Укратко, кувао је у готово свим центрима у којима се спроводила еутаназија, а његово умеће је, изгледа, било толико цењено да је крајем 1941. постављен за кувара и у централи “Акције Т4”, односно премештен је у Тиргартенштрасе 4, што је била адреса у Берлину где је било и седиште „Опште задужбине за социјалну и институционалну негу“.

За нешто мање од две године, захваљујући социјалној и институционалној нези ове задужбине, усмрћено је преко 70000 људи. Иако је тада програм званично окончан, сматра се да су немачки лекари, ипак, наставили са његовим спровођењем и да су до завршетка рата убили око 275000 особа.

Курт је након тога запоставио кување.

Није му се дало.

Претпостављени су увидели да и на други начин могу употребити његове таленте, па су га слали од једног до другог концентрационог логора. На крају је завршио и у логору смрти Треблинка, где је постао његов последњи командант.

Курт је имао лепо, дечачко лице, због којег је добио надимак Лалке, што на јидишу значи “Лутка”. Међутим, сусрет са његовим лицем ужасавао би логораше, јер Курт је остао упамћен као изузетно окрутна и садистичка особа, укратко од свих немачких војника њега су се највише плашили.

Лалке је, изгледа, уживао у убијању и наношењу бола колико је уживао и у кувању. Затворенике је користио као џакове за бокс или би их позивао на борбу, улазећи у ринг са скривеним пиштољем у рукавици или би, из рекреације, насумично пуцао на њих из ловачке пушке или би наређивао онима који би му одговорили да верују у Бога да држе флашу на глави, па ако Бог постоји, погодиће флашу, а не њих или…

Курт није завршавао своје обиласке логора, а да некога није повредио или убио, а сваког дана је вршио надзор. Извештио се и у бичевању затвореника, а у обиласке је најчешће водио свог бернардинца Берија коме је издавао наредбу: “Човече, зграби оног пса!” Наравно, пси су били затвореници, а Бери би се одмах устремио на њихове гениталије или дебело месо.

Кажу да би Курт, након силаска из вагона нове групе логораша, уживао и у усмрћивању беба које је шутирао својим чизмама, али то, просто, делује невероватно за једну поетску душу која је написала стихове посвећене Треблинки, а које су логораши морали певати као химну. У њој су позивани да са храброшћу и радошћу гледају напред, али и да буду послушни свом команданту. Песма је компонована у веселом ритму, нешто слично као што данас најпопуларнији хрватски певач Марко Перковић Томпсон пева: “Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара.” 

Након завршетка Другог светског рата, Курт Франц се, некако, одмах након заробљавања ослободио америчког затвора и вратио у Немачку. На Бироу за запошљавање пријавио се под својим именом, јер му је савест, ионако, била чиста. До 1949. године радио је као физички радник, а онда је опет постао кувар.

За доброг кувара увек има посла, а Курт је био добар у свему што је радио.

И тако је бивши командант Треблинке заповедништво над логором смрти заменио заповедништвом над кухињом.

Наредних десет година, неометан ни од кога, Курт је спремао разне ђаконије за становнике и госте Диселдорфа. Није забележено да ли су знали ко им је спремао храну нити да ли су њоме били задовољни, али с обзиром на то колико дуго је био у послу, Курт је за кување сигурно имао талента.

Мада, никад се не зна. Можда је неко тражио да види кувара само да би му рекао: “Ово што сте ми послужили је одвратно. Где сте Ви, уопште, раније радили?” А можда је неко тражио кувара да би му честитао: “Јело је изврсно. Види се да сте човек са искуством.”

Било како било, куварска каријера Франца Курта прекинута је његовим хапшењем 1959. После шест година, осуђен је на доживотну робију, иако је на суђењу тврдио да је, можда, колико се сећа, изударао једног логораша, али то је било све. Услед старости, пуштен је на слободу 1993, а преминуо је природном смрћу пет година касније.

Његова супруга, са којом се венчао док је још носио нацистичку униформу, чекала га је и по изласку из затвора. Остало је непознато да ли су његову слободу прославили једном лепом вечером, као што се не зна ни да ли је остарели супруг и даље имао снаге и воље да кува. Бар за њу. И у име љубави.

У тренутку хапшења, у стану Курта Франца пронађен је албум са фотографијама које је направио у Треблинки.

На албуму је писало: „Schöne Zeiten“.

Добра времена”.

Или, како је преведено на енглески језик: “Beautiful Years”.