КУД Идијоти

Песма „Ја сјећам се“ је, за мене, један од најдивнијих омажа Југославији, aли још више људима који су се тада дружили и постајали пријатељи, и нешто најплеменитије што је хрватска култура подарила, ако се о панк бенду, какав је био „КУД Идијоти“, уопште може говорити у националним одредницама.

Ја сјећам се.

Колико само тежине и пркоса у тој реченици.

Колико одбијања да се избришу и забораве они који су остали са друге стране границе, колико само туге за све који су живели у тој држави и времену, верујући да је небитно да ли си Мирсад, Стипе, Јанез, Ђорђе…

„Ја сјећам се“ је став.

Химна над пепелом „братства и јединства“ које никада није било смисленије него након што је изгорело.

Песма која и даље одржава жар и потпирује варницу.

Речи које ретко ко очекује да чује од било ког Хрвата који листом вичу: „За дом спреман!“, слушају Томпсона и подижу руку у знак нацистичког поздрава.

У таквом окружењу и међу таквим људима, они су заиста били „КУД Идијоти“.

Али, они су, уједно, један од ретких показатеља да нису сви исти и да можемо заједно на овај или онај начин, јер, ето, испоставља се да не само што нисмо могли живети у миру у истој држави, већ не можемо живети у миру ни као комшије у различитим.

Жуља нас, изгледа, и само постојање оних других.

И зато је „Ја сјећам се“ у свом интимном отпору трајно сведочанство да је било могуће оно што више никада неће бити.

Јер исувише је мало “идијота”, а превише паметних за мржњу.

Мада, ја свакако не заговарам Југославију.

У Србији на то нико нема право.

Као што нико не би могао рећи на каквим основама би се изградила таква држава, а да се опет не распадне на исти начин као раније.

У сваком случају, био сам исувише млад да бих се сећао онога о чему су певали „КУД Идијоти“, а сада сам већ исувише стар да бих веровао да ће таквих сећања икада бити поново.

Поготово након смрти оних који та сећања имају и који су на тај начин већ изашли из групе.

Из групе оних који одбијају да им политика одређује како ће мислити и кога ће волети, из групе оних који ће остати у мањини и маргинализовани управо зато што су нормални и што их не желе делити Богом и нацијом убеђујући их да им језик није исти.

Говорећи им да забораве и да се не сећају. Јер не може се другачије повући линија између нас и њих.

А тако бих волео да не буде важно да ли си Мирсад, Стипе, Јанез, Ђорђе…

Мада знам да јесте.

И зато сјећам се да још има оних којима то, ипак, није битно.

Оних малобројних.

Који ће спасити ствар.