Кућа живих

Данас, при доласку у Беч, прошао сам поред неког гробља. А гробље, у децембру, чак и без снега, изгледа суморно. Тешко.

Високи зидови скривају споменике, јер, људи не желе да размишљају о смрти. Поготово не о својој. Непријатно је! Узнемирује. А може те подстаћи и да живиш како сањаш, што, најчешће и није најбоље за државу.

Зидови су зато ту да помогну, колико могу. Свима, осим онима који пролазе метроом.

А кроз прозоре се види зимом оглодано дрвеће. Гране испружене као старачке руке у дозивању. И гробови.

Прво раштркани. Одвојени таман толико да помислиш на Моцарта. Онда они који нису бачени једни преко других. Са именом и презименом и грађански прихваћеном границом блискости.

И на крају улазна капија. Капија која те својим димензијама упозори да будеш достојанствен и скрушен.

Али, чим она промакне, поглед ти се судари са брдима ђубрета и шута. И мртви имају своју депонију. Која, ипак, припада живима. Као и све остало на овоме свету.

Размишљајући о свему, опет, јер зидови нису били довољно високи, покушао сам да одговорим на нека лична питања. Када једном доспем у књигу жалости, да не будем ни жалостан ни са кајањем. Ово су моји одговори:

Не огреши се о себе.

Ако то успеш, не огреши се о друге.

И живи!

Без страха.

Бојана ме је сачекала на перону. Пољубац, загрљај, њен хладан носић… Додири потискују мисли о смрти.

У њеној улици је Турчин чија продавница ради и недељом. На улазу зграде јој стоји графит Bécs ist BАЛKAN. У Другом бецирку.

И овде је дом.

Углавном због ње.

И овде је кућа.

Кућа живих.