Књишка статистика

Једнога дана пожелео сам израчунати колико књига човек заиста може прочитати за свога трајања.

Пошао сам од, у суштини, нереалне поставке да једна особа може имати осамдесет година читалачког живота у којем би, у просеку, читала по књигу на сваких пет дана.

Дошао сам до броја од 5 840 књига и помислио: „Мало.“

Мало за било какву гордост и узвишено мишљење о себи.

Мало за осећај величине.

Временом сам покушао доћи до неке прихватљивије цифре, али без већег успеха.

Пронашао сам и податак да се у спомен-соби Исидоре Секулић налазе 1 243 књиге на српском и 482 на страним језицима, а које су пописане након њене смрти.

То није безначајан податак, јер се Исидора и данас сматра за најумнију Српкињу, а свакако је, у своје доба, била особа од огромног интелектуалног ауторитета.

Ако узмемо у обзир да је одрасла у добростојећој породици, да је занемарљиво кратко била у браку, да није имала децу, да је радила као просветни радник и да је превасходно волела да чита, онда би могли са релативном сигурношћу тврдити да човек, отприлике, може прочитати око 2 000 књига за свога живота, наравно, ако је томе посвећен и има услова за тако нешто.

Али, чисто разговора ради, рецимо да неко заиста и прочита 5 840 књига.

То и даље не би значило да је образован, јер где су разговори о прочитаном, где су промишљања о томе, где је све оно што нас заиста чини познаваоцима нечега?

Уосталом, књиге се не читају само да би се прочитале, због броја или статистике, али број прочитаних књига заиста може осветлити са којом количином знања располажу људи за које држимо да су учени, које сматрамо ауторитетима.

Дакле, у најбољем и тешко дохватљивом случају – 5 840 књига.

Библиотека у Чуругу поседује фонд од око 18 000 наслова.

Библиотека у Прњавору је прошле године објавила податак да само на одељењу за децу има 8 892 наслова, док је на одељењу за одрасле 26 141.

На сајту Конгресне библиотеке у Вашингтону пише да има 24 189 688 каталогизованих књига, док у укупном збиру (манускрипти, мапе, памфлети, фотографије…) броји 164 403 119 ставки које дневно допуњава са око 10 000 нових.

Врхунски образован човек, светских размера и гласа, никада неће прочитати ни трећину књишког фонда библиотеке у Чуругу.

Ја ценим знање.

Заиста поштујем начитаније од мене, што и није тешко бити.

Сматрам да треба учити увек и да је срамота не трудити се да сазнаш што више, колико год то деловало ситно и безначајно.

Међутим, исувише често виђам образоване људе који мисле да су посебни управо због ширине или специфичности свогa образовања.

Који мисле да су позвани, овлашћени и надлежни.

Који мисле да су Бог.

И зато знање ценим мање од душе, мање од карактера, образа и врлине, јер нико не зна много, али неки свакако знају много више од других.

А понети се и умислити на основу поређења са другима, прилично је глупаво када на основу тог истог поређења са оним што су људи до сада створили и написали схватиш да не само да нико не може знати све, већ нико за целога свог живота неће сазнати, односно прочитати ни 0.02% тренутно каталогизованих књига Конгресне библиотеке у Вашингтону.

При том, знање не престаје да се увећава и људи не престају да пишу.

И зато човек треба да буде прилично опрезан када промишља о себи, јер постоје наши домети и постоје наша ограничења, а ограничити се знањем је мучно колико и ограничити се незнањем.

Мислити да смо одредили границу воде зато што смо чаша, смех је у пени сваког океана.