Летовање

Ево нас на летовању.

Већ другог дана ми је нестала торбица са свим документима и нешто новца.

Пошто сам је имао увече, а нисам пронашао ујутру, отишли смо до рецепције и испоставило се да сам торбицу оставио на столици током вечере и да ју је нашла и сачувала једна од радница.

Ништа није нестало.

Сутрадан смо кренули да разгледамо град. Како смо стигли у луку, схватили смо да сам наш, не баш јефтин, фотоапарат заборавио на фотељи у фоајеу хотела.

Бојана је прво добила нервни слом, затим позвала хотел, а они су пронашли фотоапарат на истом месту на којем сам га и оставио.

Данас није хтео да нам се отвори сеф у соби где нам стоје пасоши и паре. По свој прилици сам синоћ, у журби, меморисао неку другу шифру. Покушавали смо у више наврата да је одгонетнемо и да је се присетим, али нам се, након пет покушаја, блокирао сеф. Напослетку су дошли из хотела да га одблокирају.

Бојана више ништа не прича.

Вероватно се пита да ли је и пре било случајева ране деменције у мојој породици.

Ја покушавам да преокренем ствари у своју корист.

Надам се да ћу заборавити и да се вратим у Србију.

Јесте да ни у Грчкој није добро, али је опет боље него у Србији.

Ако ништа друго, бар не разумем шта причају па, самим тим, имам квалитетнији однос са људима.

Са причом и причањем, ионако, никада не знаш, ни шта је намера онога који прича, нити шта те чека на њеноме крају.