Лимански парк

Међу свим старудијама којима насељавам душу, бившим људима, реченицама и укусима, налазе се и осећања која ме косну у нека јутра, поднева или вечери, која искоче као из ормара и за која нисам ни знао да ми се још увек скривају у сећању.

Врате ме, попут времеплова, у некадашњег мене, у тренутке када су настајала и није ми потребна никаква фотографија, јер све видим као на филму и осећам се као и тада.

Јуче ме је, корачајући низ Цара Душана, сасвим изненада, као талас, преплавио осећај који сам имао пролазећи Лиманским парком, у мојој јединој новосадској јесени, деведесет и пете.

Нисам желео бити у Новоме Саду. У њему сам завршио случајно, пошто су се датуми полагања пријемног на драматургији и књижевности у Београду поклопили. У Новоме Саду се пријемни за књижевност полагао неколико дана касније, па ми је то била резервна варијанта, ако ме не приме на ФДУ.

Те прве године одвајања од куће су још теже без пријатеља. Сви су ми говорили да ћу, на крају, заволети град и остати, па сам чврсто одлучио да се то не догоди. Нисам излазио, нити се превише дружио са колегама и сваки тренутак сам користио да се вратим у Београд, међу своје.

Јесен и ја имамо посебан однос. Отвори ми сва знана и незнана чула и цео треперим као јасика на ветру. Као да сам невидљивим струнама повезан са свиме и свима што видим, чак и са оним ко ми највише измиче – са собом.

Увек је тако било.

И зато не знам зашто ми се баш та јесен деведесет и пете сада вратила у груди као нешто посебно. Можда због те осамљености у коју сам се тада добровољно огрнуо и из које сам посматрао небо изнад Лиманског парка. Небо прошарано голим гранама у које сам заплео средњовековну књижевност, вероватно и једини испит који сам са љубављу спремао.

Али, превасходно тај осећај самоће, позиви из поште и са јавних говорница, одвојеност од куће, од пријатеља, у граду у којем нисам познавао никога, нити био спреман да упознам.

И док стојим у Француској улици, од слепоочница до палчева на стопалима ме испуњава тај осећај који сам имао корачајући кроз Лимански парк на свом путу до факултета.

Бубри ми у челу и дамара док покушавам разграничити који део мог тела заузима душа, а који сећање на ту јесен и осећање које сам у себи носио. Осећање које не припада овој јесени, двадесет година касније, у којој свакога дана корачам крај кревеца своје ћерке гледајући је како спава.

Из ког дела себе нас осенчи или заискри жива прошлост? И због чега? Да ли да нас подсети да смо, иако другачији, још увек исти? Да се ништа не заборавља? Или да нам покаже колики смо пут прешли од онога што смо били до онога што смо сада?

Не знам.

Али знам да се у Лимански парк више не могу вратити, чак ни по ненаданом позиву. И да нас године много мање деле од трага којег су оставиле у нама.

Нисам исти.

Ни небо више не видим само кроз крошње и изнад моје главе. Спустило се, јер сада знам да небо може бити свуда, и у сваком.

А у неким ноћима чак, ако пажљиво слушам, могао бих се заклети и да га чујем у углу своје собе, како тихо дише.