Лоше време

Пада киша ношена београдском кошавом. Прибијам свој мали кишобран уз главу, како бих га учврстио и избегао да га ветар изврне и расцвета.

Међутим, толико дува да не успевам кишобран смирити у шаци, па ме његова дршка непрестано лупка по слепоочници, а жице набијају у теме.

Лоше време.

Ипак, не дам се обесхрабрити. Кад год је овако ружно напољу помислим: колико мртвих би пожелело овакав дан? Само још једном да има прилику ходати, да дише и гледа, да осети своју кожу прелазећи кажипрстом преко палца?

Колико мртвих би сада пожелело да их кишобран лупка по глави, да им ногавице буду мокре на путу до куће? Тамо, где их неко чека. И где им се нада. Тамо где ће стрести капљице са себе и утоплити се у загрљају.

Можда није све у углу посматрања, али много тога јесте. Нарочито када си слободан и здрав.

И зато настављам киснути без нервозе и псовке. Гледам у врх својих ципела које нису за гажење по барама, док ми се кишобран и даље јогуни у руци. На улици су само они који журе да се са ње склоне, који су се некуда упутили.

Али, на углу Кнегиње Љубице и Страхињића бана уочавам старијег човека који претура по кантама. У једној руци му је кишобран, а другом истреса кесе које запљускује киша. Пребира очима по њиховом садржају, док му се лице мршти од ветра.

Пролазим журно како бих се што пре докопао стана.

Патим од накнадне памети.

Да ли је требало да станем?

Није ми деловао гладан.

Много је лоше време.

Толико лоше да више нисам сигуран ни за мртве.