Магија

Посматрам на игралишту једног буцмастог дечака како, озбиљног и напрегнутог лица, упире ка вртешци штапић који чврсто стеже у шаци.

Штапић је, иначе, само обичан комад дрвета који је, вероватно, покупио испод оближњег стабла, али дечак га одлучно помера горе, па доле, у очигледном покушају бацања чини.

Млади чорбњак наређује вртешци да се заустави, а његова усредсређеност и жеља да то постигне искључују сваку помисао на смех.

Ипак, и поред свих његових наредби и покушаја, вртешка наставља да се окреће.

Дечак одустаје и почиње ударати својим штапићем по клупи у намери да га сломи.

Напослетку успева да га поломи на два дела.

Помишљам да ће сада, у његовој уобразиљи, од чаробњаковог штапића настати нунчаке и да ћу гледати како се игралиште претвара у полигон за новог Бруса Лија или ће, можда, замислити бубњарске палице са којима ће наставити да удара по клупи у само њему знаном ритму.

Међутим, грешим у предвиђањима.

Разочарање је, изгледа, било превелико.

Дечак баца остатке дрвета и одлази код своје баке.

Да ли је наше прилагођавање стварности само други назив за изгубљени рат у сукобу са њом и да ли су они боље прилагођени, у ствари, они који су одустали од својих намера и снова?

Да ли кроз та прва и нужна прихватања да се нешто не може, почиње веровање и да се не може оно што се може?

Уосталом, како дечаку објаснити да он већ јесте чаробњак и да му је дата невероватна моћ да може покренути своје ноге, подићи руке и прстима ухватити вртешку?

Да је може зауставити и на други начин и да је то подједнако чаролија.

„Абракадабра је најсмртоноснија магија“, чујем како говори баки, а затим наставља да јој открива значења других магичних речи које, донекле, успевам препознати из филмова о Харију Потеру.

Али, шта је магија?

Уче нас да је то нешто несвакидашње и необично, нешто што није дато свима или већини, да је то плод маште и фантазије, а ми, заправо, већ живимо највећу магију од свих – магију живота.

Она је препуна невероватних могућности и чуда и само зато што их не зовемо тако не значи да то и нису.

Уосталом, ако не мислите да је живот магија, сачекајте мало.

Сачекајте док не престане.

Тада ниједним чаробним штапићем и речју нећете успети да зауставите вртешку нити ћете на било који други начин остварити сопствене жеље, одлуке, амбиције…

Схватићете да сте већ имали све што је потребно за све што сте хтели и да ништа није недостајало.

Кад магија живота престане, нестаћемо и ми.

А, можда, и у томе грешимо, као што грешимо и у самом доживљају магије.

Можда је поставка погрешна.

Можда је, заправо, потпуно обрнуто, јер када пажљивије погледате ко одлази, а ко остаје, једини логичан закључак би био:

– Ми смо магија овога живота.

Питање је само: каква?