Мали шраф

Замислите да у једној демократској земљи уопште не знате како изгледа премијерова супруга.

И замислите да се премијер у току трајања свог мандата разведе и затим ожени девојком која је трудна. И да ниједне новине то не објаве, па сте самим тим сведени на кулоарске приче и око те свадбе и око тога да је девојка имала несрећу да изгуби бебу и да премијер сада више није у браку ни са том женом и да…

И да се три године након те свадбе појаве први стидљиви и несигурни гласови самих новинара који кажу да то нису објавили зато што их је премијер звао и замолио да то не чине. Или су то урадили његови људи.

Ако можете тако нешто замислити у једној демократској земљи, онда можете замислити и да у таквој земљи то није ништа ново.

Исто, или бар слично, понашао се и дешавало се са претходним председником такве земље, пошто заиста не знам да ли се таква земља може назвати државом. А тај председник није био из исте странке из које је садашњи премијер и, мада су им политике исте, били су љути противници, јер нису могли обојица бити на власти како би је имали у мери у којој желе, тј. у неограниченим количинама.

Немојте још престати да замишљате.

Замислите зашто су новинари или, исправније речено, уредници и власници медија прихватили премијерову молбу. Остављам вам сву слободу нагађања.

А сада, сваки пут када узмете новине запитајте се ко вас и како информише. Ко зна, можда управо читате текст за који су новинари били замољени да га објаве. И то баш на такав начин.

И онда замислите да, ако су прихватили да не пишу о једној свадби, можда неће писати ни о нечему заиста значајном и важном за све нас. Ако буду замољени. Уцењени или застрашени.

И након што се запитате ко вас и како информише, запитајте се и ко вас и како води.

Можда је и ту нешто изостављено.

Јер у некој земљи, у којој ми свакако не живимо, и неки премијер, какав свакако није наш, може одлучити да лаже о чему год пожели или чак и да изда ту земљу, наравно због виших циљева.

Међутим, за неке људе виши циљеви не постоје. За њих је виши циљ новац или власт или…

И сада, ако замислимо оно што је свакако ствар фантазије, да је премијер у стању тако нешто учинити, тј. да изда своју земљу, да ли је онда и на који начин издају они који нису премијер? Али су вољни да му направе уступак. Мали уступак, ситан, као што је свадба или развод пре тога.

Додуше, дешавало се и раније да људи који слове за велике државнике издају сопствену земљу, али то је остало у прошлости. За време Јосипа Броза усвојен је устав који је од република једне државе, зване Југославија, направио више самосталних земаља. Пре конкретног распада, те исте републике су конкретно доносиле одлуке и функционисале као засебне јединице пуних седамнаест година.

Али, као што рекох, то је ствар прошлости и великих државника.

Мене занима данашњица и ови мали људи, попут мене, који би, у таквој хипотетичкој ситуацији, рекли себи да они нити су власт нити од њих нешто зависи и зашто онда да не учине премијеру и окористе се мало. Ако неко нешто издаје, то нису они, народ је својевољно изабрао људе који га представљају. Нека народ испашта за своје грешке.

Истина, када су новинари у питању, они и не морају указивати на те грешке како би народ видео да ли се, где се и колико греши. Јел’ тако? Они премијеру могу учинити једну малу, за државу свакако безначајну ствар. Такве мале, безначајне ствари, рађене су и пре: није зависило од радника који су правили Циклон Б то што ће их нацисти користити у гасним коморама. Нису они одговорни. Одговорни су нацисти или власник фабрике који им је дао то наређење или пословођа који би их пријавио да не раде свој посао или…

Грозан пример, зар не? Исто колико је и грозно када одрастао човек не преузима одговорност за оно што чини. Зато што говори себи да је безначајан, мали шраф од кога ништа не зависи.

Али, за све нас, мале шрафове, имам једну вест: у сваком сложеном апарату, од аутомобила до фена за косу, довољно је да не функционише само један шраф, колико год мали био, само једна компонента, па да цео систем престане да функционише онако како је функционисао до тада. Или да стане.

Не знам зашто, можда због тога што цео систем и функционише на бази малих шрафова. Да ли ће се кола упалити и колико ће прећи не зависи од способности возача. Још мање од тога ко је возач.

Све  зависи од малих шрафова.

И зато, колико је неко важан или неважан, у смислу посла и личности, најчешће је до наше одлуке како ћемо радити оно што радимо. Не можемо бирати у каквом времену живимо ни у каквим ћемо искушењима бити. Оно што можемо изабрати је какав ћемо одговор дати када нам понуде или запрете, нама или нашем комшији.

То је оно што можемо и што ће се десити.

Неки ће нас премијер назвати, чак и када нема то звање.

Телефон ће сигурно да зазвони.