Маторци

“Ко је ова плавуша?”, питам дежурног организатора за девојку која је управо прошла поред мене.

“Сценографкиња”, одговара ми, смешећи се заверенички.

“Згодна девојка”, примећујем. “Млада.”

“Аха”, узавраћа ми гласом пуним одушка.

Загледан у девојку изненада схватам:

“Је ли, примећујеш ли да за сваку девојку сада кажемо да је млада?”

“Стварно, човече”, потврђује колега, у тренутку схвативши исто што и ја. “Па, како нам се то десило?”, пита ме више искрено и простодушно, него забринуто и тужно. “Када ли смо остарили?”

Увиђам комичност ситуације која се не може изменити и започињем нам додатно отежавати досеткама.

“Мада, ми смо у још горој ситуацији. Оне бар могу отићи на “орошавање”.”

“Мислиш, код нас кад омлохави… Ал’ ћути, макар нам простата не отказује. И нисмо матори као овај”, показује главом ни на десет година старијег колегу из технике, који је малочас ушао на врата.

“Мени је простата већ отказала”, одговара он, пола шалећи се, а пола у збиљи.

Сви се почињемо смејати толико да ми и сузе крећу навирати.

“Само ви зајебавајте старијег човека”, додаје.

Бришем очи насмејан, јер, на крају, сви долазимо на исто, док сценографкиња пролази крај нас збуњено нас гледајући.