Менталитет

Неко је на табли у Француској 7, испод натписа “Српско књижевно друштво”, ћириличним писменима дописао: “пичке”.

Обрадовала ме је и насмејала та вулгарност. Књижевници, дакле, још увек изазивају неку реакцију. А, ако изазивају књижевници, можда ће неку реакцију изазвати и оно о чему пишу.

Претпоставио сам да је мања вероватноћа да је за графит одговоран члан Удружења књижевника Србије, још мање читалац који је упознат са деловањем или писцима Српског књижевног друштва. По свој прилици је неко уочио две табле сличне садржине, схватио раздвојеност упркос њиховој близини, и одлучио да се нашали. Уосталом, чему би другом и могао послужити црни фломастер што се досађује у џепу?

Међутим, већ недељама пролазим Француском 7, а ћирилични натпис се и даље мешкољи на табли Српског књижевног друштва. Немогуће је да га нико од чланова није видео.

Менталитет.

Прво, потреба да се наружи, иначе, лепа табла. Да се поквари и уништи нешто што су створили други. Тога у менталитету свих који живе или долазе овде има на претек.

А, онда, размишљање да увек неко други треба да уради нешто што можемо или треба да урадимо сами. Чак и интелектуалци имају такав став. Изгледа да неко други треба да обрише то: „пичке“. Па, неће, ваљда, неки уважени писац или књижевни критичар или професор универзитета да засуче рукаве, стави рукавице, напуни кофу хемикалијама и сунђером обрише графит на табли удружења којем припада? Није то њихов посао, то треба да уради неко други.

Менталитет. Пасивност. Пуно речи, изречених или написаних, али премало дела. Сви су паметни, али нико радан. Поготово ако има неко ко је плаћен за то. А ако онај ко је плаћен за то, то и не ради, ником ништа. Нећемо, ваљда, ми да радимо оно што утиче и на нас, а није наш посао?

Нећемо, ваљда, ми да покупимо ђубре испред нашег улаза? За то су задужени ђубретари. Нећемо, ваљда, ми да скренемо пажњу власнику кучета да покупи за својим љубимцем? За то су задужени комуналци. Нећемо, ваљда, ми да пријавимо онога ко поткрада државу? За то је задужена полиција, а и држава стално поткрада нас.

Руку на срце, за све то и јесу други задужени, али, руку на срце, ни ти други нису свемогући и не могу бити свуда. Морамо нешто и сами. Не можемо причати о руинираном градском превозу, а ћутати док неко ломи столице. Није логично. А иста паралела се може повући и за сијасет других ствари.

Менталитет. И зато су овде, као и свуда, најбоље пролазили они који су радили, јер већина није радила ништа до гунђала, ћутала, причала по кафанама и кулоарима. Ламентирала, вајкала се и цоктала. Али ништа конкретно урадила.

Овде ништа није постигао само онај који није ни пробао. На Другом заседању АВНОЈ-а Тито још није ни освојио власт, а већ је држао говор покрај своје бисте. А онда су наредних готово пола века Титове бисте биле свуда. Није чекао да се створе услови, радио је на томе да их створи сам.

Ако је таква политика могла успети, без икакве реалне подршке у народу, колико би тек лакше могло успети настојање да живимо нормално. Да одржавамо, чувамо и не уништавамо. Да сами поправимо и не дозволимо себи да ћутимо и не чинимо ништа пред онима који не мисле тако. Да не дозволимо њима, таквима, због којих мрзимо што смо овде и што смо део оваквог система. Ништа више, само толико. Да се изборимо за пристојност, културан и достојанствен живот.

Колико то може бити заиста тешко? И колико је заиста потребно да се обрише оно: „пичке“? Или то, можда, и јесмо? Чим нисмо у стању да очистимо ни један обичан графит.