Мобилни оператер

Поднео сам прошле недеље захтев за пренос броја мобилног телефона код другог оператера.

Данас ме зове нека девојка са броја који се не очитава у потпуности, представља се, каже да је из фирме која ми је до сада пружала мобилне услуге и креће да ме пропитује:

„Зашто сте одлучили да пренесете број?“
„Желим да узмем бољи телефон.“

У тренутку схватим да ће ово прерасти у разговор типа: ја тебе испитујем, а ти мени одговараш, да ћу, напослетку, још морати и да се правдам због своје одлуке, а ја и од испитивања и од правдања добијам повишену температуру која брзо прерасте у беснило, у свим његовим видовима.

Међутим, девојка се, заправо, труди да ме задржи као корисника и својим питањима покушава пронаћи начин да то и уради, али ја сам већ толико изнервиран почетком разговора да једва цедим реченице.

„Ми смо били припремили једну понуду за Вас“, каже, не изговарајући до краја, „а Ви сте баш сада решили да нас напустите“.

Наше прећутане речи су, углавном, оно што јесмо или што бисмо волели да будемо да нас одмалена нису васпитавали и присиљавали да функционишемо у друштву.

Наравно, има ту и довољно интелигенције, самоодржања и емпатије, али понекад, или у мом случају често, волео бих да отресем са себе те наслаге пристојности.

– Ма, све сте ме се сада сетили када сам решио да вас напустим.

„Добро, пошаљите ми ту понуду на мејл, па ћу је погледати.“
„Нисмо сада у могућности да вам пошаљемо конкретну понуду, али можда Вам и ми можемо понудити исти телефон. Који сте модел желели?“

– Значи, лажеш ме. Никакву понуду нисте ни припремили.

„Стварно не знам који модел, али није ни битно. Већ сам био код њих и потписао сам да желим прећи.“
„То што сте потписали још Вас ни на који начин не обавезује.“

– Слушај, сестро, мене обавезује моја реч. Ако сам већ одлучио да одем, нема враћања.

„А коју тарифу ћете узети?“

Знам, у ствари, шта ме пита, али наводим јој конкретне тарифе око којих се још нисам одлучио.

„Не, не питам Вас то. Колико мислите плаћати месечну претплату?“

– Шта тебе боли к…. колико ћу ја пара да дајем?

„Свакако нисам у обавези да Вам одговарам на таква питања. Ја сам Ваш дугогодишњи претплатник, прећи ћу код другог, ако ми не буду одговарали вратићу се код вас. Не знам о чему би више причали. Хвала лепо и довиђења!“

„Хвала! Довиђења!“

Након што сам спустио слушалицу помислио сам:

– Вероватно је требало прво да саслушам девојку, а не одмах да одбацим све што изговара. Можда је и могла да ми понуди неку бољу тарифу због које не бих ни прелазио код другога. Ионако ни сам нисам одушевљен што ћу прећи. Мада, шта може и да ми понуди више од већ дефинисаних пакета? Хм… Можда ће позвати опет, ионако сваки паметан трговац позове још једном да провери да ли си се предомислио.

Ипак, није назвала, а ја сам закључио да некада не треба пратити свој уобичајени образац понашања, иако не знам колико је то могуће.

Искуство ствара образац, а човек је оно што јесте.

Не можеш бити неко други, без обзира на покушаје.

Када се трудим да испаднем човек, најчешће је на моју штету, а свакако ми није на корист.

Када не испаднем човек, осећам се толико лоше да ми не изостане ни несаница.

Меша Селимовић је, на почетку свог романа „Дервиш и смрт“, устврдио да је сваки човек увек на губитку.

Сада другачије разумем ту реченицу.

Ако желиш бити човек, бићеш на губитку.

Добици су, ионако, увек сумњиви.

Једино је губитак неупитан.